U zabitim delovima Sicilije, mlade udovice i devojke su nekad smele da se kreću van svojih domova samo u pratnji muškaraca – očeva, sinova, svekra ili u pratnji starih žena – udovica ili nikad udavanih starica… samostalno kretanje slobodne žene bilo je opasnost za moral, prst u oko selu i nije bilo dozvoljeno. Ženina čast se čuvala muškom pratnjom ili drugim ženama.

I pogodite ko je u tom „čuvanju ženske časti”  bio najprilježniji, najstroži čuvar, najčvršći bedem preko koga muška noga nečasnih namera nije mogla da kroči –  druge žene…  uz starice, udovice ili nikad udavane žene, mlade žene bile su najčuvanija ženska vrsta jer one su im bile senka… sa njima iza ledja mlade žene nisu smele ni da razgovaraju s muškarcima… bile su osudjene na doživotni celibat… jer ko bi ženu od bluda čuvao bolje od onih koje nikada nisu smele da bludniče… a nije da nisu želele… jer one su najbolje znale i pretpostavljale šta bi mlada žena mogla želeti, gde bi to mogla ostvariti, znale su šta je žudnja i budno su motrile da se nekom ne posreći kao što njima nije moglo, da neko, ne daj bože, ne uživa, ne poljubi, ne zavoli, ne doživi nešto sjajno i svetlucavo, nešto šareno što vredja njihovu duboku crninu… crninu koja guta i proždire sve što bi da žive… strogu i ozbiljnu crninu s kojom nema šale… nema bluda i razvrata… nema  ljubavi… samo vreo kamen Sicilije.
I zaista, uz dužno poštovanje izuzecima, neka mi ne zamere, ako pogledamo svekrve i snaje, zaove, jetrve, maćehe i njihove pastorke, bivše prijateljice, ako pogledamo kako žena na ženu „kvalitetno“ zna da skoči, da je ne razume, da je osudi, da je mrzi kao da nema drugog posla u životu, čini mi se da nama, ženama, da bi imale veliki problem i trajnog neprijatelja nisu potrebni muškarci… mi smo često jedne drugima sasvim dovoljne i vrlo uspešne u zagorčavanju života, da muškarci, u odnosu na to kakve smo mi jedna prema drugoj, liče na nevina bića koja greše samo iz pukog nagona, bez sračunate želje da nanesu zlo… kao kad vuk pokolje stado ovaca jer mu je to  priroda… a mi –  mi, jednostavno, ne moramo ali to radimo, skočimo na ženu  koja je pala, koja leži na zemlji, i mi bi da bacimo kamen, za svaki slučaj, da se zna ko je pošten i moralan… i ko ne bi nikad ili bar misli tako… dok ga ne izaberu, izdvoje iz mase, pogledaju „onako“, muški, čežnjivo, da izgubi tlo pod nogama, da oživi, i zapleše iskonski ples, onaj iz kog se radja život, privlačan i neodoljiv jer je priroda tako uredila, kako mora i treba i kako Bog zapoveda.
… muškarac i žena.