Žali mi se,  nedavno,  jedan moj prijatelj kako se kaje što je u životu birao vodjen racionalnim razlozima… sad mu je duša gladna emocija i kaže mi, rezignirano, da se u životu ne treba rukovoditi razumom nego treba  slediti potrebe duše… kaže mi to nakon što je sve važne izbore napravio jako davno, vodjen razumom.

…pa se setih razgovora s jednim pacijentom, jednom ženom,  koja je isto tako, neke  svoje izbore, jako davno, napravila dušom „zaljubila sam se, samo mi je to bilo važno, napustila sam grad u kome sam živela, roditelje, prijatelje, posao koji sam imala i otišla s njim daleko, na selo, promenila sam život skroz… eh, gde mi je bila pamet, sada bih sve drugačije…“

I tako je to… oni koji su birali srcem žale što nisu birali glavom i obratno. Gde je istina? Kako birati? Istina je u tome da nema odgovora, proklet je čovek… jedino je tačno da svi biramo iz nečeg što je za nijansu bliže našoj pravoj prirodi, biramo onako kakvi jesmo… to što posle žalimo za onim drugim izborom je  varka uma… jer biramo onim što nam je, ipak, bliže, racionalni razumom, oni drugi srcem. A ma kakav da izbor napravimo biće sigurno trenutaka…  perioda, kada ćemo gorko žaliti za onim što smo tim izborom propustili…

…za više strasti ili više mira.