Ne volim „bogomoljke“, one zene što su redovno u crkvi, obavezno zabradjene, odmah kod vrata kad se udje u crkvu. One što budnim okom kontrolišu moral i vrlinu nas koji ulazimo, glasno nas podsećajući gde da stanemo kao da im je to dužnost. Pravoslavni fundamentalisti koji se ponašaju kao da su bogu bliži od svih nas i koji nas gledaju s prekorom koji čini da povlačimo suknju, prikupijamo kosu. Vidimo da ne veruju da smo verujući. Koliko ima arogancije i bezbožništva u njihovim ljutim glasovima, u njihovim prekim pogledima, koliko nema ljubavi u njihovoj strogosti, naglašenoj vrlini, njihovoj imitaciji svetaštva…jer nema svetaca na zemlji, ista je udaljenost do Boga, koga misle da predstavljaju, od nas i od njih. Šuplja mi je ta njihova uverenost u sopstvenu ispravnost i bode mi oči mržnja iza marama i dugačkih haljina. Neprijatna mi je ta poruka koju šalju da su bolje od svih nas…jer nešto tu opasno nije u redu kad misliš da si bolji, pravedniji, da si svet, kad uzmeš sebi pravo da vaspitavaš i veri učiš ljude kao što si i ti sam. Ne mogu da se otmem utisku da takvo prenaglašavanje vrline služi da maskira neki veliki greh ili krivicu ili bar izostanak bilo kog istinskog, toplog osećanja prema bilo kom živom stvoru na zemlji pa je onda odnos sa Bogom najjači koji imaju i poznaju a Bog je, kako ga one vide, strog i vrlo krutih načela.

Ne volim to insistiranje na pobožnosti i odsustvu greha jer nema bezgrešnih, jer smo svi mali i slabi i jer je sigurno da smo pred Bogom jednaki kao i da on u našu dušu gleda i ne smeta mu ako pogrešimo stranu gde stojimo, ne gleda koliko nam je dugačka i bezoblična haljina, koliko smo seksualni ili aseksualni, da li nam je ofarbana kosa, da li smo zabradjene maramom.

I kao što Banović Strahinja kaže „ja sam kroz pakao već prošao i draža mi je njena grešnost od vaše svetosti“, sigurna sam da takva naglašena i demonstrativna vera prikriva neko veliko zlo. Ta potreba da se sudi drugom čoveku mora da ide iz nečeg ružnog, duboko skrivenog u tim ženama a njihova uverenost u to da su bolje i Bogu bliže upravo je najveći greh koga nisu svesne jer ima nečeg strašno prljavog u tome da pokazuješ prstom na zamišljenu prljavštinu drugog čoveka kao da si vrhovni arbitar, kao da si Bog lično. Jer jedno je biti čovek, slab, smrtan i grešan a drugo biti isti takav i ponašati se kao da si božji izaslanik. To tvome grehu daje dozu nečeg djavolskog i čini te većim grešnikom od najgrešnijeg kog si sreo.

A možda je ta upadljiva bezgrešnost i nametljivo propovedanje vere način da se i one u nečem istaknu i uzvise, male i marginalne , nevidljive i beznačajne. Možda je to samo njihova gordost proistekla iz želje koju svi imamo da se u nečem izdvojimo i budemo bolji od drugih.

Jer što reče djavo u onom američkom filmu: „Sujeta – definitivno moj omiljeni greh !“ .