Ne možete ljudima reći šta da rade sa svojim životom ma koliko to zavodljivo bilo njima ili vama… njima – jer zaglavljeni traže instrukciju sa strane, vama – jer ste sigurni da znate šta je za njih dobro… ne možete iz razloga što su, kad zatvore vrata i odu od vas, sami sa sobom i svojom/vašom odlukom koju treba da iznesu i da ona bude njihov način života… udaja, razvod, raskid, otkaz, preseljenje… ne možete… odluka mora da ide iz njih, da sazri u njima, da ide iznutra prema spolja a ne od spolja prema unutra… samo kada iznutra krene ona ima težinu i snagu da se suprotstavi inerciji dotadašnjeg stanja koje prosto moli za još, moli za nastavak svega na isti način… kad kažete čoveku šta da radi to je kao da vozaču kažete „sad skreni naglo“ a on se nepripremljen za skretanje slupa ili mu kažete „pretekni ovaj auto“ a on nesiguran šta da radi uleti u makaze jer nije odlučno nagazio gas kao neko ko je sam o tome odlučio… svako vozi svoju vožnju… najviše što možete, najbolje što možete je da ojačate čoveka tako da on iz tog stanja prirodno napravi najbolji izbor za sebe… po svojim kriterijumima, po zapovesti svoje duše, po onome što on može prirodno da iznese, šta je za njega najbolje a ne najbolje uopšte i ne najbolje za vas.
Jer vaše je dobro – dobro za vas, a njegovo za njega i ne trebamo svi iste stvari da bi bili sretni.