Ono što ljudi najčešće žele,  kad vam iznesu neku svoju muku,  je da ih saslušate, ne da im date savet. Savet je češće posledica naše potrebe da savetujemo nego savetovanog da savet dobije. Treba saslušati čoveka. Naše  rešenje za njega ide iz naše price, puteva kojim smo mi prošli, naših iskustava i nas na kraju. Njegovo rešenje je ono iza kog treba da stane on, njegovo iskustvo, ličnost. Mi možda sečemo stvari, on je blag. Mi možda vodimo, on je sledbenik. Oba su puta u redu kad se njima putuje ali ko putuje na jedan način ne radi stvari na onaj drugi. Svako mora da istinski  stoji iza odluke koju donese i kad  zatvori vrata sobe u kojoj ste  razgovarali i ode u svet gde ima problem. To neće moći  ako prepiše  vaš stav koji ne ide iz njega.  A ako traži savet, ali zaista traži i spreman je da čuje, treba da ga posavetuje onaj ko je mudar i  blagonaklon. Samo jedno od ta dva nije dovoljno. Jedni ne znaju, drugi ne vole.  Onda može da ga  posavetuje,  ponekad  čak i brutalno ako je potrebno i ako  ga poštuje.  Da kaže jednom, možda još jednom i ne više.  Ako ima ko da čuje- dovoljno je, zatim da  pusti čoveka da izabere put svoje duše. Jer ljudi često ne mogu da čuju, neće da čuju, vezani su za svoju nesreću.  Zato i mislim da ljudi često ne žele savet nego samo da vam nešto ispričaju…I to pomagači moraju da imaju na umu kad pomažu. Da se sete da nisu bogovi i da neke stvari  čovek preko puta nas mora da prodje jer ih je izabrao, na ovom ili onom nivou, pa  i nesreću o kojoj vam priča.