Star čovek u nekim svojim osamdesetim godinama, došao je jednog dana kod mene na posao sa zahtevom da ga veštačim… doneo je hrpu papira, savršeno uredno složenih, par kilograma dokumentacije svrstane po datumu… bio je žrtva prevare nekog gradjevinskog preduzimača koji je masu stanova, pa i njegov, prodao većem broju ljudi nakon čega je on izgubio zdravlje, dobio infarkt, povišen šećer, upao u depresiju, povukao se iz života i predao se posle duge borbe… nije mogao, u godinama u kojim je i sa zdravljem kakvo je imao, da trči maraton sa mladjim i bezobraznijim… odustao je zbog bolesti i starosti … rodjen i pravljen u neko drugo doba gde je čestitost bila vrlina a poštenje očekivana vrednost… govorio je o sebi u trećem licu obraćajući mi se kao detetu „sad će čika Boki, tebi sine, da pokaže sve što priča, nema kod čika Bokija drugačije“…. i nije bilo, sve što je rekao dokazao je papirom.
Vidim ga u mladosti: red, rad, disciplina… sveto trojstvo koje je nekad definisalo uspeh… priča mi o odrastanju, detetu sa sela, školovanju, završetku fakulteta, izvodjenju dece na put… koji ih je odveo u Nemačku… priča meko, bez agresije, objektivno, samo činjenice, a ja se osećam, pomalo, kao dete, kako me naziva, dok gledam sliku odozgo: starca, drhtavih ruku, pegavih od starosti i mene kako ga slušam… drag mi je, više nego što je profesionalno, kao i i svi slični njemu: čestiti, nezgrapni, prevazidjeni, uredno podšišani i obrijani štagod da im se dešava, starci… podsetio me na mog oca koji, isto tako, do kraja života nije mogao da shvati nova pravila u svetu i ustrojstvo po kome svet sada funkcioniše zbog čega sam se neretko svadjala s njim… jer bio je naivan kao dete, plen svakoj grabljivici a nije bio glup čovek… isto tako topao, krut i potpuno nepripremljen za vremena koje će uslediti… i isto tako dirljivo obrijan „pod kožu“, do zadnjeg dana tokom terminalne faze svoje bolesti… jer ne može se pred ljude, pred svet, pred… Boga – neobrijan.
Ostavio je ceo svoj predmet iako mi ne treba, kaže, ima on to sve kopirano u mnogo primeraka, ne sumnjam u to, i izašao ostavivši u prostoriji blag miris neke muške kolonjske vode iz nekog vremena, doteran za dolazak u bolnicu, po „pravilu službe“.
Poslao mi je skoro med… kaže „pravi, bagremov, prirodan“… verujem mu kao i svemu što je rekao i što nije stigao da kaže a pomislio je, jer takvi su ljudi njegovog kova, od poverenja… takav je „čika Boki“… med sam, skoro, potrošila ali se pošiljaoca još sećam kao vrste u izumiranju… njegove čestitosti i topline, njegovih demodiranih vrlina koje je vreme pregazilo, njegove vere da su ljudi pošteni kao i on i da misle to što govore, što ga je na kraju koštalo zdravlja… sećam se njegove dirljive naivnosti i krutosti… baš kao što se često sećam onog na koga me je podsetio.
Ostavite odgovor