I pre nego osudimo ženu koja trpi zlostavljanje u braku zaključivši, onako, akademski da je to njen neurotičan izbor, treba se setiti toga da veliki broj takvih žena nema nikakvu podršku, ni od porodice, ni od društva… da nema vrata koja će se pred njima otvoriti ako ova gde su sada zatvore, da često ne rade, da  država jako loše radi  ili uopšte ne radi svoj posao kada je zaštita žene u pitanju… i zato se sa zaključkom da „sama bira takav put“ treba ograničiti na situacije gde žena ima mogućnost izbora, roditelje koji bi stali iza nje, posao koji joj omogućava da prehrani sebe i decu, nadje im neki, kakav- takav,  krov nad glavom… a da postoje žene, potpuno ostavljene od svih, konzervirane u svojoj nesrećnoj situaciji, one kojima su sva vrata zatvorena, kojima je poručeno da trpe i ćute „jer su one birale“ i da one imaju izlaz samo teoretski, u smislu da mogu da izadju kroz vrata na ulicu … a neke ne mogu ni to jer ni do praga ne bi stigle… i ne stignu… jer, objektivno, novine su pune onih žena koje su probale da nadju izlaz i završile život izloživši se potpuno nemoćne i nezaštićene, izloživši i decu koja i sama, neretko, stradaju od svojih očeva, zlostavljača koji ne vole ali ne dozvoljavaju ženi da ode…i žene to vide, one koje bi se možda usudile da nešto urade, vide kako su prošle one pre njih i ne smeju, stoje bespomoćne… i zato me ljuti kad često i kolege kažu ” bira svoju nevolju”… jer ne bira, često ne bira, nevolja bira njih…  i ko je taj toliko jak da može sam, sa dna, iz najdubljeg vira, iz najcrnjeg pakla… videla sam i znam… neka mi oprosti psihološka struka, deo sam nje, ali neke žene, stvarno, imaju izbor samo deklarativno…. jer psihologija često počinje tamo gde psihologija završava i  morate na kraju pogledati čoveka očima oslobodjenjim svake nauke… jer neki ljudi izgledaju kao eksperiment u kojem je život vežbao gadjanje na živoj meti, pokazao šta sve čovek moze da preživi i ostane na nogama, nakon nečeg što nije birao i nije mogao znati tako daleko unapred (jer „on je bio tako pažljiv i brao joj je cveće, i mnogo ju je voleo i obećao da će je voleti uvek“ a ona imala samo dvadeset godina)… nakon nečeg što mu se desilo kao elementarna nepogoda, kao zemljotres, nečeg što nije zavisilo od njega i nije nikakav njegov neurotičan izbor vec nesreća, prava, istinska, teška nesreća, subdbina… šta li… da neki ljudi nisu imali šansu jer su u startu dobili jako slabe karte i  da je prava mera psihološke pomoći ona koja ostaje kad psihologija kaže svoje i ode… ili je vi pošaljete na spavanje… dok gledate u čoveka očima punim ljubavi koja nije profesionalna vec ljudska i van svake nauke koja bi trebalo da i  vas zaštiti od tuge i bespomoćnosti..

… a ne može uvek.