Ponekad je najkvalitetniji vid borbe prestati se boriti i odustati. Neke stvari, neki odnosi, neki ljudi, gradovi, okolnosti nisu za nas i pametno je otići odatle… i bez obzira na provedeno vreme, osećanja, nadu da će ovaj put biti drugačije, da će se stvari promeniti, da „samo što nije“ –  pametan čovek prepozna kad je gore da od mnogo uloženog truda uloži  još mnogo više uloženog truda, da je i odustajanje opcija… kao u ekonomiji –„ kad ne donosi profit –  zatvaraj“… ali teško je čoveku da ode jer „možda će se on opametiti i prestati da pije“, „možda će ona prestati da vara“, „možda će majka shvatiti da je odana ćerka bolja od nezahvalnog sina i konačno tu ljubav malo bolje raspodeliti“, „možda će se on razvesti napokon“, „možda će neko primetiti moj trud i koliko radim“, „možda će prestati da me tuče“…

A možda i neće… možda se treba udaljiti od nevernog partnera jer nije neveran zbog vas nego zbog sebe („ako je palo znači da je padu bilo sklono“)… i ne zlostavlja vas on što ste nešto  pogrešili nego što je zlostavljač – bio, jeste, i biće… i niko neće prestati da pije jer ste vi dobri jer nije ni počeo zato što ste loši… i majka će možda uvek voleti sina više jer je tako i u njenoj kući bilo, jer je rodjenjem sina zadržala muža i spasila brak, jer je sin društveno poželjniji – ulaznica za status u patrijarhalnom društvu čak i kad pije, ništa ne radi, kocka i generiše probleme… takav željen, očekivan i potpuno nedorastao jer nije morao ništa sem da bude  sin, kakav god… i možda vas majka danas s ljubavlju pogleda (a neće jer je: depresivna, hladna, nikada nije želela decu, ne voli vašeg oca pa ni vas… ili je samo, jednostavno, ne zanimate više od haljine koju bi da sašije)…

Uvek se možete  skloniti i odustati jer i to je opcija i ne znači gubitak nego pobedu razuma nad tvrdoglavim i nesrećnim detetom u čoveku koje mora još, i još, i samo još malo, da „isprazni tanjir i pojede sve“ ili  kao onaj hrčak na točku u kavezu koji se zabavlja i ne vidi kavez… jer pametan čovek mora da prepozna da sve ima rok trajanja i da spasi sebe, da otvori vrata, da izadje napolje, da udahne vazduh kome je već i zaboravio miris, da udahne slobodu koju sebi duguje, slobodu od toga da nastavlja da bije izgubljene bitke jer ne zavisi uvek sve od njega… nešto je do ljudi, nešto do okolnosti, nešto je od Boga takvo.

„Ima li života posle smrti? ” Ne zna se,  ali dok smrt traje –  nema, sigurno.

I zato treba odlučiti, udahnuti, imati vere i zakoračiti u prazan prostor koji ništa ne obećava ali je ovaj koji napuštamo već sve rekao, i nema tu iznenadjenja, to je to i ništa se neće promeniti… Ljude ne možemo menjati ali možemo menjati svoj odgovor na to što čine.

Malo li je?