“Idi kud te srce vodi… slušaj svoje srce… srce najbolje zna”… i tako beskonačni niz opštih mesta koja, kao i sva opšta mesta, zahtevaju da se o njima promisli… jer je, sve to sa “slušanjem srca”, neretko, iako beskonačno romantično, toplo i zavodljivo zvuči, opasna zamka u koju će pod maskom slušanja srca, sa lažnim ispravama, prošavši obezbedjenje, na žurku stići nezvani i neželjeni gosti… da će se pod tudjim imenom u vaš život ušunjati pogrešne odluke koje se izdaju za glas srca a zapravo predstavljaju toksične obrasce, štetne programe, autodestruktivne scenarije, hiljadu puta ponovljene iste prilisilne predstave sa akterima koji se samo drugačije zovu ali je mizanscen isti i čini da se uhvatimo za glavu kad se predstava završi… i onda zovemo taj suvoparni, neromantični, hladni, nevoljeni razum, da, kao Harvi Kajtel u filmu “Čistač” očisti mesto zločina, da nas izvadi… naš razum – ono naše drugo od dva podjednako naša deteta, ono koje je poslušno, dobro, ne pravi probleme, čini nas ponosnim na roditeljskim sastancima u odnosu na ono drugo, “enfant terrible”, neposlušno, čupavo, neumiveno, drsko, antiprotivno, ono naše nemoguće dete o kojem stalno pričamo kao žaleći se, a sa ustima punim ljubavi koju samo nezavršen geštalt, nazauzdan konj može da napravi… taj takav naš razum zvaćemo u pomoć i on će to učiniti… i lepiće svaki put sitne delove slagalice naših života rasute u paramparčad mučeći se da ga sastavi u koliko-toliko korektnu sliku, da naš život opet liči na nešto… do sledeće prilike kad ćemo opet slušati srce i sve “Jovo, nanovo”… naš razum je ono dete koje kao da smo manje voleli dok je slušalo kako se punih usta žalimo, ali samo njime bavimo, na ono drugo dete što je sve radilo kako hoće, divlje i nestišljivo… razum koji je ono naše dete na koje se nismo mnogo obazirali jer bilo je ok, nikakvih problema sa njim ali dete koje će nas dočuvati u starosti i pobrinuti se da živimo i preživimo… dok ono drugo, negde u belom svetu, pušta zmajeve… voli dete… srce mu igra dok zmajevi lepršaju na vetru… a računi se neće sami platiti.
Pravda za izbore u kojima se i razum pita! Pravda za racionalni deo nas koji se raspituje: kad kreće sledeći brod, u koliko sati, koja je cena karte, dok bi srce samo ušlo u vodu i zaplivalo ka ostrvu koje se čak ni ne vidi odavde.
Ostavite odgovor