Kažu – ne shvataj stvari lično, ljudi imaju svoje razloge zbog kojih se prema tebi ponašaju na neki način… loš im je dan, loš im je život, loša im je galaksija… u nekom su svom unutrašnjem monologu, u žurbi, zauzeti nekom mišlju, ne vide te dok s tobom razgovaraju… i to je tačno… to je dobar deo priče… ali priča ima dodatak… ako se puno ljudi često, ponovljeno, čak i oni koji se inače ne ponašaju tako s drugima, ponaša na neki ponavljajući način sa tobom, dobar ili loš, to jeste lično… to si nečim zaslužio… i onda treba da staneš i razmisliš… jer ako dodje do kvalitativnog skoka iz kvantiteta – nešto u tebi provocira takvu reakciju… i ako se ljudi konstantno sa tobom ponašaju pristojno – u redu je… ako to nije slučaj i često su, i većina ih je sa tobom nestrpljiva, gruba moguće je da si ti odgovoran za to, da si loše postavio granice… jer onda ta kritična masa ogleda tvoj odnos prema sebi i vreme je da staneš, razmisliš i možda pitaš nekog kome veruješ, nekog mudrog i blagonaklonog da ti kaže gde grešiš, kako izgledaš ljudima i zašto sa tobom sebi dozvoljavaju slobodu da budu agresivni, nekontrolisani, grubi… čime u ljudima provociraš da nemaju kočnice, obzire, vaspitanje… zašto tebe biraju da sa tobom zaborave socijalne norme i budu loši, bezobzirni… jer sasvim je u redu da te neki ljudi ne vole, i sasvim je u redu da se ne svidjaš svima ali i takvi se moraju ponašati korektno i poštovati pristojnost i tvoje granice… ako ih je mnogo, tih kojima si jastuče za igle – prestani da to budeš i računaj na početno zatezanje odnosa, na pogoršanje, ali ne odustaj – istraj u postavljanju granica, nateraj ljude da budu s tobom korektni ako te već ne vole… ne voliš ni ti svakog, pošteno… ali si ovo dužan čoveku koji jesi ispod kože koju nosiš.  Ovo si dužan sebi.