Došla mi je skoro, u pratnji ćerke, starija žena, od svojih sedamdesetak godina, na procenu demencije. Bila je zaboravna, odsutna, konfuzna i lekar je, u skladu sa njenim godinama, posumnjao na početak demencije. Preko puta mene je sedela energična, otresita žena, borac, mogla sam da vidim ženu kakva je nekad bila. Testovi nisu ukazivali na demenciju…. i kako to obično biva krenula sam da razgovaram sa njom davno naučena da ti, kako ih zovemo, pozitivni znaci demencije mogu u sebi sadržati neku drugu muku, neki intenziviran razgovor sa sobom gde se granice prema spolja pojačavaju zbog unutrašnjeg monologa te star čovek nije okrenut prema spolja, ne učestvuje u komunikaciji s okolinom koliko bi trebalo a to liči na slabost pamćenja, nepraktičnost, gubitak efikasnosti koji se sreće kod demencije… a starost je ne samo gubljenje ranijih sposobnosti nego i vreme kad se podvlači crta, kad se izvodi bilans.
Na moj autentičan komentar da testovi ne pokazuju demenciju i da je tada kognitivna slabost obično posledica neke muke koju čovek ima ona je autentično odgovorila… rekla je da ćerka, s kojom je i koja sedi pored nje, nije dete njenog muža kao njena dva brata već drugog čoveka… njen muž je pio i kao svi zavisnici dobar deo dana je bio odsutan fizički, drugi deo dana psihički, sve je bilo neizvesno i turobno, promenjivo kako to biva s alkoholičarima… bila je sama, bez partnera za život, sama sa decom, sama bez muškarca jer čovek koji pije, kao što je to njen muž radio, nije onaj na koga se žena može osloniti… sama je držala kuću, domaćinstvo, porodicu, svojim radom pokrivala je njegov deficit… bila je udata a sama tokom dana, u životu, u ljubavi… ona se borila, vidim taj duh u starici preko puta… drugi čovek joj se našao, pomagao, voleo je… rodila je prelepu kćer koja se stara o njoj, koja je dovodi na pregled.
I, sad… „ ko je bezgrešan neka prvi baci kamen“… ja nisam i neću ga bacati niti osećam potrebu da to uradim… volim ženu preko puta… i vidim je mladu i samu… onoliko samu koliko to samo žena alkoholičara može da bude… i vidim je kako nosi dete razdirana krivicom i savešću i kako ga radja i ćuti… i sve je to ljudski i sve je za ljude… žena u meni je razume, i psiholog radi svoj posao, proverava demenciju, razgovara, ublažava krivicu… jer – šta je krivica i šta je greh… ja stvarno nisam sigurna da to s ljudima treba tako strogo i oštro… kao žiletom… gde je tu život, gde je samoća, gde je ljubav, gde je strast, gde je osećaj da je neko tu s tobom, za tebe, da ti je podrška u tegobnom životu koji živiš…
… „tata, mama, deca i pas“…. svi se udajemo i ženimo sa sličnom slikom … ali život… život je prevarant i stvarni „život je ono što nam se dogadja dok čekamo da se nešto desi“… da muž prestane da pije, da „decu postavimo na noge i izvedemo na put“, da se odselimo od nečijih roditelja, da se zaposlimo…. da se desi čudo a čuda su nepouzdan gost koji možda dodje a možda svrati negde drugde… i ako putuje, kao da ide nekim sporim prevoznim sredstvom, možda i pešači a krenuo je iz velike daljine… a svaki novi dan je izazov, i ponovo borba…
Epilog: ćerka je skoro saznala istinu  i ne ljuti se na majku, sa čovekom koji je, navodno, bio njen otac nije nikada imala blizak odnos… kaže „on voli samo sebe“; sinovi ne znaju da im je sestra polusestra i majka se boji da bi o njoj mislili sve najgore, da je preljubnica, nemoralna… jer deca imaju stroge aršine za seksualnost svojih roditelja i svaku vanbračnu teško bi doživeli… starica preko puta je za njih samo starica a ne i usamljena, mlada žena u lošem braku, kakva je bila… što je uvek rizična kombinacija.
Odlaze… ćerka i majka… fino izgledaju zajedno… povezane su na dobar način… ćerka je lepa i pametna, ne osudjuje…  ima majku… i majka ima ćerku… i samo se to važi i računa..

Nema demencije. Samo… život.
.