Religoznost ili vera? Poštovanje crkvenih ili unutrašnjih pravila? Post, molitva, slava i pričešće ili konstantni razgovor sa Bogom u sebi, zahvalnost za ono što imamo i vera da će sve biti kako treba i najbolje za nas?
I nije to isto… mnogo je religioznih a neverujućih ljudi čija se vera završava tamo gde počinje „ljubi bližnjeg svog“ jer „lakše je voleti odsutnog Boga nego prisutnog komšiju“, snaju ili svekrvu… iako u crkvi prvi, i na svakoj službi, i prilježni u postu i molitvi mnogi to prestaju da budu kad su sa ljudima, kao da im je u crkvi gotova smena i „posao ne nose kući“… i ima onih što u crkvu retko ulaze ali su zahvalni za svaki dan, svesni svega što imaju i puni vere u vodjstvo na svom putu, oni koji se mole svakodnevno šireći dobru krv, spašavajući bez svesne namere ljude na svom putu… vaspitačice po domovima za nezbrinutu decu koje prepoznaju andjela u detetu i založe se za njega… ili oni učitelji i dede koji se pamte i koji opredele nekom život… ili starešine u vojsci koji prepoznaju muku vojnika koji je došao u vojsku pa zagrizu snažno da mu pomognu, da odsluži vojni rok i bude čovek iako su mu svi u porodici samoubice i od njega se, negde, to očekuje ali on se bori za njega, da izadje zdraviji nego je došao… topao kao otac koga nije bilo… ili ona samohrana majka što se bori kao lav za svoje čedo, gladuje da ono ima i ne stiže da ode u crkvu ali joj je ceo život služenje njemu… ili psiholog na kraju dnevne smene kome umornom, željnom da ode kući i izvali se na krevet dodje očajan adolescent i on nakon kratke dileme da li da ga samo pogleda ili se oznoji vraćajući ga na svetlu stranu ulice odluči „idemo, borim se za ovo mlado biće“ i udje u stanje za koje je plaćen iako mu se, ljudski, ide kući, i gladan je, a posao koji ga čeka je ozbiljan i proći će mu radno vreme…
i taj je mladi , očajni čovek njegova ikona, i ta soba je oltar i to je njegova služba… i služiš kad te pozovu, i ne u nedelju ujutro nego u petak po podne.
… I čija je vera prava jer ljudi različito žive, misle i veruju… tek jedan mali broj verujućih veruje i živi na oba ova načina… i ko je tu bliži Bogu opet bi trebalo da kaže neki čovek koji veruje na jedan od ova načina… jer Bog ćuti, opravdano odsutan bez da se meša u ljudske sukobe jer bi onda trebalo samo to da radi… „jeste rekli Bog, mobilni pretplatnik nije trenutno dostupan, mnogo smo ga cimali a bio je strpljiv i postupan“… ljudi se oko svega sukobljavaju i ni sa čim ne slažu, često i sa sobom ujutro ne slaže se čovek od juče…
Bez ovih prvih nestale bi bogomolje svih vrsta, bez ovih drugih nestalo bi milosti svakodnevne, obične medju ljudima… i mnogi bi ljudi izgubili svoj kompas, svoju zvezdu vodilju kroz mračne noći a mnogo je mračnih noći u životu malog čoveka i svaki je čovek mali… Jedan od najboljih ljudi koje znam jedva da je ikad pomenuo Boga a živeo je kao svetac, mio i topao, svakog je voleo, blag u svakoj reči i delu, blag prema svakom, pamtim ga kako sa unukom leži u snegu radujući se detinjoj radosti… ušao je u crkvu samo da oženi sinove… nije se bavio verom, trebalo je živeti, raditi… Jedna od najgorih žena koju znam jedva da je izlazila iz crkve, živela je okružena kandilima, postila vatreno svaki post, molila se fanatično… i bila puna besa i bez imalo ljubavi za bilo koga i bilo šta, praznih očiju i srca, glave uvek pobožno uvezane maramom, obećavala je onima koje poznaje da će se moliti za njih kod Boga… ekspert za primanje u carstvo nebesko, Bogu odmah uz skute, ko voljena žena koja je tu ljubav zaslužila… vernica sa povlasticama i pravom da urgira kod njega jer je bolja od svih…
Ponekad je u svešteniku manje iskrene vere nego u grešniku koji živi na ivici ali nikad preko… dok poštuje Boga u sebi kojem se obraća kad niko ne vidi, ostajući negde ispod svega, i fasade, i života koji živi, ispod prljavštine u kojoj je – zlatan, čist i neokaljan, zlatnog jezgra, duboko, duboko verujući… a nikad ne bi rekao čovek dok ga gleda pored oca porodice, koji celiva porodičnu ikonu ali i još dve žene pored one s kojom stoji kao da to nema nikakve veze jedno sa drugim, ubedjen da je odslužio svoje tim godišnjim dolaskom i deklarativnom verom.
Valjda je najvažnije biti sa sobom na ti i verovati svojoj veri.
„I kada činim ružne stvari,
I kad odlepim pa preterujem,
Oprosti mi, moj stari,
ja makar verujem da verujem.“ (Marčelo, pisac i muzičar iz Paraćina)