I ma koliko se muškarci upinjali da  isklešu svoja tela i definišu svoje mišiće, najveći afrodizijak za ženu je snažna i uporna muškarčeva želja da bude sa njom… ona, na jednom, čini se, hormonskom, nagonskom, instinktivnom nivou čini tog muškarca neodoljivim u trenutku… i bio on sumnjive lepote, statusa, svih socijalnih i fizičkih  parametara, žena neće moći  da mu odoli  makar joj kasnije ne bilo jasno šta se i kako desilo jer joj taj muškarac nije uopšte bio privlačan na prvi pogled… baš kao u filmu“ Banović Strahinja“ kada Andja, verna ljuba Banović Strahinje,  ponešena žudnjom Turčina Alije koji je hoće ali ne na silu, a podstaknuta sopstvenom željom koja u njoj počinje da se radja kao odgovor na njegovu želju, pita monahinju koju su oslepeli jer je prevarila muža „može li žena izdržati napast“ a ona joj, iz iskustva žene koja nije odolela  i zato je najusrovije kažnjena, odgovara „može ako napast ne traje predugo“… jer velikog ljubavnika, pa i samog  Kazanovu,  ne definisu njegove seksualne veštine i lepota,  već osećaj žene da je izabrana medju svim drugim, da je drugačija, posebna, izuzetna,  vredna svakog truda… ono kako se zena oseca kad je pored njega, kad  vodi ljubav s njim slobodna da u punoj meri ispolji svoju seksualnost, da bude sigurna da mu je najlepša, da želi nju, samo nju, baš takvu i ne pita koliko to košta.

Ne želim da potcenim našu životinjsku prirodu koja sigurno predstavlja biološku osnovu odgovora na nečiju snažnu seksualnu želju, naše nagone koji su  ispod svih socijalnih fasada i normi  kojima je, valjda, i svrha da te nagone  kontrolišu i daju im nekakvo usmerenje,  ali je taj osećaj da si izabran, baš ti medju hiljadu njih istih i možda boljih, snažan okidač za neko ludilo u nama koje može biti različite vrste… i reći nekome da je poseban, pokazati mu to, izdvojiti ga iz mase i obojiti jarkim bojama menja čovekovo rasudjivanje, ubrzava krv u njegovom krvotoku, čini ga spremnim na svakakve ludosti, utiče na to da „izadje iz ose“ i menja stanje njegove svesti na kraće ili duže vreme ali duboko i sa posledicama… i to važi za, gotovo, sve ljude, i najkvalitetnije medju nama, baš zato što oni negde i prepoznaju da su posebni i lako im je da u to poveruju.

… kao što reče djavo (maestralni Al Paćino u filmu“Djavolji advokat“):

„ Sujeta – definitivno moj omiljeni greh! “.