Slušam ljude kako govore… svaki dan o različitim stvarima, o tome kako vide svet oko sebe, kako opažaju pojedine ljude iz svog okruženja, kako vrednuju neko ljudsko ponašanje, procenjuju partnera, decu, rodjake…. i zaključujem da je vrlo opasno biti sasvim ubedjen u neko svoje mišljenje.
Tako, muškarac je ubedjen da ga žena vara, prati je, proganja, sumnjiči, zagorčava život njoj i deci koju imaju… čvrsto ubedjen da je u pravu, svaki njen gest objašnjava nakon što je već doneo odluku o njoj kao preljubnici… ili, čovek misli da ga na poslu svi mrze, da mu se podsmevaju, ogovaraju ga i u skladu s tim nerado odlazi na posao, preduzima mere zaštite, povlači se ili napada, mrzi ili pati, nesrećan jer je odbačen… ili, žena je ubedjena da joj je za sled nesretnih okolnosti u domu kriva komšika koja se bavi „crnom magijom“ pa onda i ona sama obilazi vračare, skida uroke, napada braneći se, poludela od nesreće kojoj ne vidi kraj.
Ono što je svim tim tim ljudima zajedničko je da su sigurni… oni ne sumnjaju… oni ne dozvoljavaju ni delić mogućnosti da možda greše, da su nešto loše procenili… potpuno su ubedjeni u svoj sud na kome onda počiva sva njihova nesreća i nesreća svih koji sa njima dele život na bilo koji način.
Opasna je ta sigurnost… neophodno je dozvoliti mogućnost da nije kako smo ubedjeni… Gledala sam kako se iz te sigurnosti u svoj sud radjaju velike nesreće i zato se smrznem kad pitajući čoveka „niste li vi to možda pogrešno shvatili, dopuštate li mogućnost da grešite, da ona to ne radi zbog toga, da se to desilo slučajno… ili iz drugog razloga“ dobijem kao odgovor zatezanje mišića lica, oštar pogled, nepokolebljiv stav i odlučnost… zatvorena vrata koja se ne daju otvoriti, čoveka djavolski obuzetog trulom mišlju koja će mu doći glave… i setim se čoveka starog, nemoćnog, izmučenog radom na zemlji, čoveka koji bi po logici stvari trebalo da do kraja života odmara kod kuće na kauču a ne da sedi u zatvoru zbog ubistva, kako mi sa istom i nepokolebljivom sigurnošću, kao i onog dana kada je ubio ženu, kaže „ne razumete vi to, to je sigurno zato što…”, a njegovu vernu, njegovom ljubomorom izmučenu ženu, je tog nesretnog dana komšija pitao dok je nosila torbe „možeš li Radojka“ na šta je ona nevino odgovorila „kad ja nisam mogla“ za šta je njen muž bio siguran, i sada je siguran dok sedi u zatvoru gde mu se sudi zbog ubistva, da je to bio signal za tajni ljubavni susret.
Sačuvaj, Bože, tih potpuno sigurnih, sigurnošću obuzetih… jer zdravo je ne biti sasvim siguran, zdravo je ostaviti odškrinuta vrata svog uma da se on povremeno provetri svežom, lekovitom, surotstavljenom, možda spasonosnom, drugom mišlju, drugom mogućnošću pre nego nešto, u šta smo sigurni, pokrene tragediju.
Ostavite odgovor