Dugo sam poznavala jednog čoveka… a onda sam ga upoznala.
Dodju tako dani, nameste zvezde il okolnosti, da upoznate ljude koje ste godinama znali a niste ih poznavali… jer reći ću jeretičku misao za nekog ko se bavi mojim poslom, ljude je nemoguće poznavati… možete ih samo znati… i svako ko misli da može sa sigurnošću predvideti nečije ponašanje je ne neko ko je dobar poznavalac ljudi već neko ko je nekritičan čovek, nesvestan svojih ograničenja i zabluda… iz čoveka uronjenog u strah ili bol možete istisnuti oku nevidljive stvari… uplašite čoveka da će ostati bez nečeg što mu znači, ljudima znače različite stvari: životi najdražih, zdravlje, novac, moć, ili ga unesrećite, ostavite, izdajte, povredite, poništite na neki od milion kreativnih načina na koji ljudi unesrećuju ljude, to im bar znanje nikad nije manjkalo, i gledajte čudo… transformaciju lepotice u zver, aždaje u guštera, nekoga u nikoga i obratno… gledajte kako se pred vama, po ubrzanom postupku, odvija presvlačenje zmijske košuljice… bolno, nužno, zmiji neophodno, nešto što bi da može uradila bez svedoka al ovaj put ne može… to košta, vas košta, jer neke transformacije nisu za tudje oči i svedoci moraju biti likvidirani… samo jer su se zatekli u pogrešno vreme na pogrešnom mestu da vide šta nisu smeli.
I, na kraju, šta smo mi više… ono što smo češće il ono što smo povremeno… ni crni, ni beli, znam, al šta smo mi više… ono što izgleda jesmo ili ono što izgleda nismo?
Ostavite odgovor