Ljudi sa prirodom cveta maslačka… nevezani za išta i ikoga… odnese ih vetar… kao da nemaju koren… večito pokretni… oni koji nisu u stanju da dugo traju ni u čemu, ni sa kim… da održe vezu, da održe brak, da budu roditelji detetu sve vreme, da budu na jednom poslu duže… nemirni i kad nema razloga za nemir… maslačak je to… slabe su sile što ga drže privezanog… jake su sile što bi da ga odvežu… kakogod… putnici, večiti, u kolima,vozu, avionu, životu… ne smeta im to… čak i kad se žale na taj stalni pokret – gle čuda, oni su u njemu, njihov je izbor… ne treba slušati kad kažu da su umorni od kretanja – da stanu bi ih više umorilo… idu od žene do žene, od grada do grada, nije važno odredište – oni bi da idu… najčešće sami ili sa novim licem na novom putu… nezaustavivi mučenici koji odlascima muče one koje ostavljaju, one što imaju koren, što bi da se vežu, što bi da ih vežu… žene koji bi dom, decu koja bi oca svaki dan… ne mogu oni to… mogu da rone, mogu da pilotiraju, mogu da voze 200 na sat po putu ili na safariju, mogu da skoče u zgradu u plamenu, neustrašivi, rekao bi čovek… na smrt uplašeni od toga da stanu kao da je zaustaviti se smrt lično… neprirodno… kao kad bi lepkom zalepili cvetove maslačka da ih vetar ne odnese.
Ostavite odgovor