Kažu nam „budi ti, budi to što jesi“… odlično… ako znaš ko si zaista… ali da li znaš…

Posle svih godina u kojima smo iznova učili i ponavljali svoje odbrambene mehanizme noseći se s ljudima i životnim iskustvima, a sve u želji da prepoznamo opasnost i naučimo da se zaštitimo ili izlečimo, znamo li više zaista ko smo ili je to što mislimo da jesmo varka uma… jesmo li još uvek ono meko biće s početka priče ili ovo sada, mnogo tvrdje, znamo li „ko nas otima a ko plaća“… jesmo li “beli ili crni vuk”, jesmo li  se udaljili od svoje suštine nepovratno ili samo naučili da preživljavamo, jesmo li  stvarno postali ono kako sada izgledamo… i šta znači „budi ono što jesi“… da li su stvari bele i crne, ili sive, ili crne sa belim detaljima i bele sa crnim… i da li bi trebalo da svesnom odlukom izbrišemo sva iskustva koja smo platili čistom krvlju i krenuti kao da ih nije bilo jer sadrže predrasude i pretpostavke koje štete novim iskustvima… da li se otvoriti za povredu ali i sreću ili zatvoriti za oboje… da li biti pun vere koju smo negde usput odložili dok svemu prilazimo sa oružjem nagotovs spremni da odgovorimo na očekivani napad koji će uslediti ili neće… da li je veća greška ne očekivati loše pa biti nepripremljen za njega ili pucati u dobro očekujući da je naoružano i da će ono pucati na nas prvo… da li da “duvamo na hladno“ jer smo se opekli, možda samo jednom ali je bolelo “za sve pare“, dok, negde, usput  nismo prestali da budemo ono što smo bili kad smo verovali u sretan kraj i dobro u ljudima… a onda i zaboravili ko smo bili.

Sada nam kažu „budi to što jesi“ a mi se ne sećamo i nismo baš sigurni ko smo zaista i šta izabrati, jer je to, uz „kako si“, jedno od najtežih pitanja.

Težak izbor… kao u onom  filmu gde nacista nudi majci da izabere koje od dvoje dece da joj ubije a koje da ostavi, ako ne može da odluči ubiće ih oboje, ovako ona može da spasi jedno ali ubivši drugo i da živi sa tim ostatak života…  definicija užasa.

I pogrešićemo i ako se izložimo povredi i ako odgovorimo na dobro iz starih, loših iskustava propustivši možda poslednju šansu da prekinemo poznati niz nesreće.

I zato mi ono“budi to što jesi“ deluje kao ona nesretna floskula kad ti kažu „ne sekiraj se“, kao da je to moguće, kao da znaju šta pričaju, kao neko opšte mesto kad s tobom žele da završe razgovor jer im je svejedno ili, pak, ne znaju šta bi ti rekli.