“Vi ne znate kakva je to ljubav bila… zašto… šta se dogodilo?”
Zašto je ljubav tako krhka, oročenog trajanja, zašto se ljubavnici rastaju… zašto ono što je ličilo na obožavanje postaje udaljavanje, hladnoća, bol i mržnja… zašto nestanu reči, zašto tišina kao korov prekrije prostor… jer smo zamenili zaljubljenost i ljubav… zato jer je govor tela urlanje a govor duše prigušeni šapat, kao kod suflera u pozorištu a mi smo bili glumci sigurni da znamo tekst, nismo slušali šapat ispod pozorišnih dasaka… zato jer su potrebe tela glasne, traže hitno zadovoljenje a dušu, koja bi stidljivo da nešto kaže, niko nije čuo… telo nije previše selektivno… muškarac i žena… priroda se pobrinula za to… duša je, pak, selekcija lično i naći duši par je ozbiljan i mukotrpan posao koji se izbegava jer ozbiljan napor nije u našoj prirodi, mi bismo sve, sad i ovde… i kada ono što je ličilo na ljubav, a bio je zanos tela, prodje, šapat duše postaje gundjanje, mrzovolja, osećaj da smo se s nekim zaglavili, da smo prevareni, a često smo sami sebe prevarili, žureći… trčeći ka onom što je ličilo na ljubav dok je duša ostala sa džemperom u ruci ako zahladni a nismo je čuli, istrgli smo se kao veselo dete u parku… sad nas boli ko odrasle ljude… i ništa nam nije dobro, i vičemo jedno na drugo jer, neko reče, “duše su udaljene pa se ljudi ne čuju” … dušu treba čuti, njome treba birati, nju pitati… voleti onog s kim ti je lako, s kojim sve može, s kojim teče, ko ti je udoban… a onda, kad duša završi procenu pozvati telo na pir… do tada neka sedi i čeka jer ono nije pametno i ne zna da proceni… i jer se oboje sećate kako je bilo prošli put kad je ono biralo prvo a duša stigla mnogo meseci kasnije.
Zato, neka prva ide duša.
Ostavite odgovor