Neudata, u pedeset i nekoj, živela je sa sestrom i sestrinom ćerkom u zajedničkom stanu nasledjenom od roditelja. Trajala je tako svoj sumorni vek a onda upoznala čoveka svojih godina, oženjenog, sa odraslom decom koji joj je iskreno rekao da se nikad neće razvesti i da joj samo nudi da provedu prijatne zajedničke trenutke… ne izgleda kao dobar start ali nije kao da je baš bio red od onih koji su je želeli u tom trenutku, a i u onim pre… bila je sama celog života… i počelo je… zajedno su orezivali voće u njenom voćnjaku, išli na putovanja, pokazivao je sestričini zadatke iz matematike, smejali su se, život je dobio boju… bila je srećna, prvi put je osetila partnerstvo, pomoć muškarca i njegovu slatku neophodnost u svojoj usamljeničkoj ženskoj priči sa sestrom i njenom ćerkom… zavolela ga je mnogo… zaboravila je šta joj je rekao na početku, poželela je više, da bude s njim uvek, da bude njen… on je to prepoznao… prvo ju je podsetio njihovog “dogovora” a onda, kada je shvatio da ona “dogovor ne poštuje”, kada je počela da ga zove kući, zahteva – ostavio ju je… bolelo ju je celo telo, trebao joj je na svaki način, navikla se na muško prisustvo, energiju, miris… prvo je bila očajna, onda je zaključila da je to neka njegova igra da vidi koliko ga voli, a onda je počela da ga vidi svuda u užasnom strahu da on ne može bez nje i da je prati, prisluškuje, da će oteti sestričinu… primljena je kod nas na odeljenje u takvom stanju
Da, bol zbog gubitka je ponekad prevelik pa ga pakujemo u druge stvari koje možemo da lakše podnesemo… nepodnošljivu tugu za strah ili bes… biramo osećanje životne ugroženosti jer, i takvo, užasno, manje boli od toga da nas neko neće… jer on ne samo da je nije pratio i prisluškivao nego je nastavio život na istoj tački gde su sreli, bio je sa porodicom kako joj je i rekao ali ga nije čula. Razgovarala sam sa njom kad god sam mogla nastojeći da strah od koga smo je lečili pretvorim u tugu od koje je počeo jer strah je bio iracionalan a tuga realna… trebalo je da prihvati i odboluje gubitak… i posle nekog vremena se sredila…pila je lekove, razgovarale smo.
Videla sam je pre neki dan u gradu… okrenula je glavu kao da me ne poznaje… i razumem to… mi smo, valjda jedini zdravstveni radnici koje ljudi kojima smo pomagali ne prepoznaju… internisti nemaju takva iskustva.
… jer ljudi ne vole one koji ih poznaju iz vremena kad su bili na dnu makar im i pomagali da se dignu. Ne vole ih, jer u njihovim očima vide svoju najlošiju sliku i ne žele da se toga sećaju… i to je toliko ljudski i prirodno… jer slavi se na trgovima, uz muziku, bučno… nesreća ne voli svedoke.
Ostavite odgovor