Kako kupujemo cipele… obujemo ih i hodamo po radnji s njima… i ocenjujemo jesu li nam dobre, da li nas stežu, kako nam stoje… i neki od nas su izričiti: kupuju one koje su im prijatne odmah, tu, u radnji i bez obzira što su im noge otečene jer su satima obilazili prodavnice… čak upravo zato, jer misle – ako su dobre tad, valjaće uvek… Neki se ogluše o osećaj neudobnosti…. umesto osećaja koji imaju oni naprave plan da cipele učine udobnijim… razgaziće ih, opustiće se, daće ih obućaru da ih stavi na kalup i raširi… od gotovih cipela naprave projekat jer su im cipele lepe… i žrtvuju osećaj želji… a cipele služe da se u njima ide kroz život i da te ne boli dok koračaš… i onako će biti puno prepreka na putu i lošeg kvaliteta podloge gde ćeš osetiti svaki kamenčić i svaka mala neprijatnost, posle dužeg nošenja, postaće ozbiljna neudobnost, postaće bol… Trebalo bi da su cipele prijatne i pouzdane odmah.
Sa cipelama kao i sa ljubavima… udobne su ili nisu odmah, brzo se to oseti… i neće se razgaziti… i svaku ćemo bliskost s neudobnim ljudima platiti žuljevima i trajnim deformacijama ako im se duže prilagodjavamo… cipelama ili ljudima koji nam nisu po meri i ako smo od ljudi napravili projekat kome samo još malo treba da nam bude dobar… A, istina je to što vidiš i osetiš odmah… i ne sme samo želja da te vodi… to je to, taj čovek, tako napravljen i on ti prija ili ne… i neće se razgaziti i neće biti prijatniji… i, da, treba da ti bude dobar i kad nisu uslovi idealni, i kad si hodao satima i kad si „otečen“ od loših okolnosti, od briga, od bolesti, od gubitaka.
Jer život je dugo i, povremeno, vrlo neprijatno putovanje i ne treba ga otežavati neudobnom obućom i neudobnim ljudima koji ti, već u startu, nanose bol.
Ostavite odgovor