Uvek sam se, prilikom odlazaka u Pariz i vožnje pariskim metroom, panično bojala da ne propustim svoju stanicu jer bi mi ovako (ne)snalažljivoj u prostoru, kakva jesam, povratak na stanicu gde treba da sidjem bio prava avantura… i u životu, kao u metrou ili vozu, treba pažljivo birati stanice jer ako promašimo stanicu onda će sve dalje otići u pogrešnom smeru… i sledeće stanice, i ljudi, i dogadjaji biće još pogrešniji od te prve greške… i sa svakim kilometrom biće sve teže zaustaviti geometrijsku progresiju nepovoljnih i pogrešnih dešavanja i ta će prva pogrešna odluka poroditi sve one silne pogrešne odluke posle nje jer hteli smo nešto drugo od onoga gde putujemo sve se više udaljavajući od cilja… i možda ćemo nemoćni da zaustavimo voz prihvatiti za cilj mesto gde smo stigli slučajno i možda ćemo ubediti sebe da smo to hteli, da nema veze, da je i ovako dobro, da je to sudbina, da žive ljudi i tu gde smo stigli… a trebalo bi, zapravo, da u trenutku kad prepoznamo da idemo u pogrešnom smeru, sa pogrešnim ljudima, u pogrešnom vagonu, iskočimo iz voza dok još ne razvije punu brzinu, da uganemo nogu ali spasimo sebe, jer kasnije će biti teže.
… ponekad je upravo izbor onog s kim ćemo putovati kroz život pogrešna odluka od koje sve počinje, ona koja će posle proizvesti stotinu nevolja u našem životu koje bi se sve mogle izbeći da nismo pogrešili tad ili da smo što pre iskočili iz voza u pokretu… da smo zaustavili grudvu snega dok još nije postala lavina koja će kotrljajući se bivati sve veća, ubrzanija i razornija po sve što joj se nadje na putu.
Ostavite odgovor