I vidimo mi odmah, na početku, slabe tačke nekog odnosa…vidimo demone našeg ljubavnika i njegove mane… vidimo, ali ne zaljubljujemo se mi u naše ljubavnike – u ljubav se mi zaljubljujemo, svaki put…u ideju o ljubavi, o pripadanju nekom, u svoju sliku u tudjim očima… kao da u drugom tražimo potvrdu da smo živi jer se duhovi, kažu, ne vide u ogledalu i da ako se neki čovek ne vidi u ogledalu on nije živ. Zaljubljujemo se u nečije zaljubljeno lice kad nam krene u susret, u radost u njegovim očima kad nas vidi… i on jedva da ima formu, forma je iluzija…volimo sitnice, mirise, tragove nečijeg postojanja, osećaj pripadanja, praznu šoljicu nakon popijene kafe kad neko dodje i ode…parfem koji ostane iza nekog, onako izmešan u vazduhu… nakon što smo se mi odavno izmešali. Zaljubljujemo se u to da nismo sami, da smo izabrani…zaljubljujemo se u nečiju jaknu oker boje okačenu na čiviluk što nosi energiju njenog vlasnika i energiju naših susretanja s njim…u potiljak se nečiji zaljubljujemo jer tek kad nam je neko okrenut s ledja mi prepoznajemo iskonsku emociju za njega…neometeni očima koje nas posmatraju… i tada prepoznajemo ljubav, nežnost, ili, pak, shvatamo da nema toga…Zaljubljujemo se u svoj lak korak pored voljenog bića, u to da imamo za koga da budemo lepi, s kim da ponesemo onu cvetnu haljinu kupljenu juče…zaljubljujemo se u sjaj u nečijim očima jer tada i mi sijamo, jer nema sjaja bez odsjaja.
I zato je sasvim besmisleno reći zaljubljenom „ja to ne bih trpeo, ja ne bih ni dan više bio s njim“…tako je, on ne bi, sigurno, jer zna samo neku ružnu stvar o ljubavniku koju zaljubljeni deli s njim, zna za neko njegovo ružno lice…ali ne zna ništa od ovog pre što se ne može da podeli, ništa o mirisu, ništa o čežnji, o drhtavim trenucima koji spajaju ljubavnike, ništa od onog što nije razum a što čini srž ljubavi. I zato mu je lako da kaže, da bude pametan, da ljubav meri pameću a kad je to moglo…I biće pametan dok se ne zaljubi, i znaće sve kako treba do tada a onda će i on zaboraviti jer to tako biva…i biće zaljubljen kao i svi pre njega, i isto tako nemoćan da bude samo racionalan, da odvoji, „da ne trpi“, i prelaziće preko tamnih mesta na koje ga razum upozorava.
Jer zaljubljeni prave kompromise, ali žive, mrdaju, pomeraju se i dišu a racionalni znaju, čuvaju se ali ne žive, vide samo opasna mesta uplašeni da ne pogreše.
…zaštićeni od nesreće ali i svake sreće.