Kažu „otpusti, oprosti“ da živiš mirnije, da sačuvaš zdravlje, da ne truješ sebe, da nastaviš dalje bez teškog kofera… i slažem se ja sa tim – oproštaj je lekovit… ali mi, pomalo, cela ta priča liči na ono kad laici kažu čoveku koji ima fobiju „ ali, zašto se bojiš bakterija, groma, ptica, prelaska mosta,… “ kada se obraćamo samo racionalnom delu čoveka a apstrahujemo osećanja… apstrahujemo strah a on ide zajedno sa onim što čovek misli… strah je, zapravo, u osnovi… kao što oproštaj ide zajedno sa bolom… i nije moguć dok postoji bol… i nema oproštaja dok boli jako a ima bolova baš velikih koje vreme ne umanjuje čak ih, paradoksalno, povećava kada se čovek probudjen noćnom morom, u gluvo doba, u samoći svog kreveta podseti još jednog detalja slagalice bola od koje je u javu pobegao i koju dnevno svetlo čuva od svesti… čini se kao da neki bolovi vremenom rastu jer raste uvid u to šta nam se desilo a bili smo možda deca nesposobna da shvate veličinu zla… sad smo porasli pa je poraslo i shvatanje, i ljutnja, i bes, i opet – bol… i teško je oprostiti dok ima bola jer oproštaj je srastao za bol kao meso za kost… ili kao oni nesretni sijamski blizanci što ne mogu jedno bez drugog i idu uvek svuda zajedno… oproštaj i bol… neki bolovi su preveliki da se iscele i nema bola koji se smanjuje odlukom… boli koliko boli, ni manje ni više i tu nikakva odluka ne pomaže… neki bolovi traju koliko ceo život čovekov i prestaju zajedno sa njim… kako onda da iz čoveka izadje oproštaj kad je srastao za takav bol, kako kad su vezani, jedan ili nijedan, u zagrljaju snažnijem od najsnažnijeg ljubavnog.
Ne treba insistirati na oproštaju… to je lečenje simptoma bez lečenja suštine… treba lečiti bol, bol je stariji… a bol se leči lepim trenucima, novim životom, novim okolnostima, novim ljudima, mestom, treba nahraniti dušu, pitati je šta ona hoće… neke duše leči knjiga, neke šuma, neke voda, neke duše leče košnice sa pčelama i da prave med, neke duše leči odlazak daleko, ljubav je, na primer, univerzalan lek… treba se udaljiti od izvora bola i pronaći neko sunce da ogreje hladne i mračne prostore duše u koje se ne ulazi kao u one zadnje prostorije u dnu hodnika, u bajkama… naučiti uživati u trenutku, maloj sitnoj dnevnoj sreći, susretu, sunčanom danu, pogledu na planinski vrh… ili pučinu… ili drage oči čoveka, deteta, životinje… pasivno činiti, delati nedelanjem… dok ne izbledi bol… onda će oproštaj biti moguć sam od sebe.
Samo tako.
Ostavite odgovor