Ako vam je potrebno – plačite ceo dan… plačite zbog svega što vam se u duši nakupilo… zbog toga što vas majka nije želela, što vas je otac ostavio, muž prevario, ljubavnik izdao… plačite zbog toga što su vas odbacili, što su vas izdali, što vas nisu gledali onim pogledom koji se gleda onaj ko se voli… plačite zbog svega što niste nikad dobili, plačite zbog svega što ste izgubili… ako vam je potrebno odvojite dan i dajte sebi pravo da utonete u tugu, da plačete iz stomaka, da ridate kao dete ostavljeno na kiši… ako vam je potrebno plačite, u redu je to, treba to čoveku… treba mu da se podseti, da raskrvari stare rane da iz njih sa krvlju izadje i gnoj koji čini da stalno bole sevajućim bolom… plačite… plač je lekovit.
Ali, onda ustanite i nastavite život jer ste sve do sada preživeli i preživećete i sve što dodje… i ne plačite svaki dan, ne pričajte o tome svaki dan, ne podsećajte se na to svaki dan… ne mislite o tome šta vas je bolelo pre dve godine, pre deset godina, pre dvadeset godina… živite… batalite stare povrede, ne oživljavajte ih neprekidno, ne pretvarajte svoju sadašnjost i budućnost u tešku prošlost… iznova, i iznova, i iznova… ne menjajte život za neprekidno sećanje i podsećanje na stare povrede.
Jer – stvarno je besmisleno… dani koje živite sećajući se prošlih dana su izgubljeni dani, loše reprize… dok prolazi život koji nema reprizu.
Ostavite odgovor