Nastupi tako u životu svakog roditelja, naviklog da priča s detetom, trenutak kad se uplaši, kad pretrne od onog što mu je dete upravo reklo o tome gde je bilo, šta je radilo, sa kim je sedelo, šta je doživelo i preživelo pošto, eto, sedi tu u sobi sa roditeljem koji ga sluša. To su trenuci kada shvatimo da se naše dete, najvrednije što imamo, našlo u situaciji koju mu ne bismo želeli, koja, čak, ne mora biti objektivno opasna ail je nova i mi nismo sigurni da je naše dete spremno za tu vrstu iskustva a neka su sastavni deo odrastanja…jedna od onih od kojih ga ne možemo zaštititi ali ga možemo pripremiti. Ne za nju, konkretno, jer ih ne možemo sve predvideti ali ga možemo pripremati za nove situacije koje čine život verujući mu i učeći ga.
Jedna od stvari koja je tada strogo, najstrože, zabranjena je dozvoliti strahu da nam se vidi na licu, pogotovo da ga iskažemo rečima „šta si tamo tražio“ jer će to biti kraj komunikacije. Kada jednom prepozna da ne možemo da se nosimo sa rizicima njegovog odrastanja dete će prestati da nam bilo šta priča da bi poštedelo i sebe i nas neprijatnosti. A to ne smemo dozvoliti u ime situacija gde možda bude stvarno potrebna naša intervencija. Zato, ma šta nam u glavi bilo, koji nam užasni scenariji prolazili kroz nju – naš izraz lica mora da bude miran, da ga ne uplašimo, da ga ne prekinemo, da nastavi da priča. Kad završi nema osude, nema vrednovanja. Tako, kada vidi da možemo da podnesemo neke stvari imaće našu dozvolu da nastavi da raste i da nam priča o svemu. Učinimo li drugačije, reagujemo li prejako, ljutnjom (iza koje je strah) prekinućemo vezu s detetom i onda više nećemo znati šta mu se dogadja. Tako ćemo sprečiti da, sutra, suočeni sa nekim ponašanjem deteta budemo istinski iznenadjeni – „on to nikada ne bi uradio, ja ga ne prepoznajem, to nije moje dete“. Jeste, tvoje je, ali je davno prestalo da stvarno razgovara s tobom nego ti kaže ono što želiš ili možes da čuješ a zadrži sve drugo (loše, opasno, zabranjeno) čuvajući te od sebe.
Jeste, roditeljstvo je težak posao gde ponekad, zarad dobijene partije na kraju, moramo imati pokeraško lice i blefirati da imamo kontrolu dok povećavamo ulog… u nadi da će nevolja odustati od našeg deteta.
Ostavite odgovor