Sve su nas pogrešno učili… i koliko god da je u detinjstvu bilo neophodno prilagoditi se, jer to je osnova socijalizacije, odraslo doba bi trebalo da nam da dozvolu da budemo svoji, drugačiji, autentični, neponovljivi… jer jesmo… sa svim svojim nesavršenostima, jer i to smo – nesavršeni.
Poznajem puno teških, rekli bismo, ljudi nezgodnih, specifičnih sa malim krugom bliskih prijatelja i partnerom koji im je savršeni par iako se mi pitamo kako može s njim… i mudro zaključujemo kakvu je sreću imao jer da nije s njim ne možemo da zamislimo ko bi ga drugi želeo…. a on nije sam i odlično mu je u vezi, sasvim je svoj, takav težak, psiholozi bi rekli –  duboko neurotičan

… tatina devojčica koja nikad neče roditi dete i biće večito dete svom partneru koji pak uživa da joj bude otac pa mu dete i ne treba… i dok bi joj to sa nekim pravilo problem, ovde je to vezivno tkivo koje ih drži… tako komplementarno neurotični čine odličan par što sa drugim ne bi mogli

…. devojka koju interesuje samo novac i bogati stariji muškarac kojeg interesuje samo mladost… svako ulaže svoj posed i svoju nesavršenost i svako je namiren na način koji mu treba

… i stroga, kontrolišuća žena, oštrog pogleda i još oštrijeg jezika koja živi sa blagim čovekom koji je razume jer “imala je teško detinjstvo” i podredjuje sebe njenom karakteru… i srećan je sa njom, i nije mu teško, i ne vidi taj odnos našim očima

… ili ona devojka puna razumevanja za svog mladića, sklonog da “lako izgubi živce”, više u zatvoru nego na slobodi ali voli ga takvog i, pošteno, ne znamo ko bi drugi, ali mu je podrška, kaže da je on dobar s njom

… i curica – “muškarača” koja se prva iz generacije srećno udala našavši blagog muškarca koji voli njenu drskost i drčan stav jer ih sam nema… a mislimo – da nije njega, ko bi sa njom, imala je sreće.

Zato, ne dozvolite da vas povredi i definiše tudje odbacivanje, tudja negativna procena. Ne dajte nikome pravo vrhunske arbitraže o tome jeste li lepi, pametni, dobri… jer sve je to relativno… jer i jeste, i niste, pošteno… a relativno znači u odnosu na nešto… u odnosu na tudju procenu, na tudje standarde o lepoti, pameti, dobroti, vrednosti… i hrabro vozite svoju vožnju s tim što vam je Bog dao – mercedesom ili ladom “karavan”… i ne obazirite se mnogo na sudije i kritičare (svi znamo pisce – kritičara nijednog), sad kad ste veliki, i nema učiteljice… sad imate pravo na to da ste drugačiji… zavolite sebe, ali istinski, baš onako sa svim manama jer ste to vi… i pozdravite svoj lik u ogledalu i braon džemper na čiviluku što miriše na vas i greje vas kad je hladno… i volite i njega jer je dobar sa vama… i tražite sebi ljude s kojima vam je udobno, čije su nesavršenosti komplementarne vašim… u čijim ste očima lepa pojava i batalitete priče o tome kakvi treba da budete.
Jer pošteno – srećni se time ne bave, oni žive i nisu tako kritični prema sebi… a nas ostale treba podsetiti: to si – što si, izbegavaj brzake, virove, prljavštinu, kamenje i plivaj sa svojima ma koliko da ih je malo (jer svojih je uvek malo, uvek je laž je da ih ima mnogo)… plivaj najbolje što znaš i kako si naučio i budi bolji samo od sebe juče i ni od koga drugog danas… i uživaj s onim ko uživa s tobom, kome si taman, s kojim je meko, lako, udobno plivati…. a ljudi će uvek pričati jer dugačak je dan.
Obuci sjajan kostim od snova, volje, želje i vere – i plivaj!
Srećno!