Jednostavno i najpoštenije rečeno – imamo pravo na svaku svoju misao: agresivnu, “bogohulnu”, nečistu, pokvarenu, zavidnu, zlu… i to ne treba da nas plaši… ”čovek – kako to gordo zvuči”, rekao je neko nekada davno a u medjuvremenu izmišljen je zvučni film, što bi rekle šaljivdžije, a zapravo nauka je bolje upoznala čoveka i mnogo je sveštenika, psihijatara i psihologa razgovaralo sa ljudima i svakakve su se reči našle izrečene i svakakva su dela učinjena, i nestala je svaka iluzija o ljudskoj bezgrešnosti i superiornosti kada su emocije u pitanju… životinje su tu daleko čistije, rade stvari vodjene insktinktima, tako se pare, tako ubijaju… mi smo to sve izmenili, učinili kompleksnim, oplemenili nagone socijalizacijom ali ih i  potisnuli u lagume duše iz kojih oni, neretko, promaljaju svoju ružnu glavu… i neke ljude taj susret mnogo uplaši, baš ih uplaši kad se suoče sa mislima koje su njihovom razumu neprihvatljive i kad uhvate sebe da im na pamet pada nešto mnogo “pokvareno, bolesno”… i tada neki od njih, koji to najteže podnose, dodju kod lekara u strahu i gadjenju prema sebi i podvrgnu se dugotrajnom i mukotrpnom procesu potiskivanja tih misli, nošenja sa njima, nastojanja da te misli zaborave i da žive život… a možda je jednostavnije oprostiti sebi –  malom običnom čoveku to što mu svašta pada na pamet i ne biti time tako uznemiren… jer imamo pravo na svaku misao – nemamo pravo na svaku akciju i dok naša neprihvatljiva misao postoji povremeno u našem umu, misao  koja ne tera na neprimereno ponašanje koje bi nekoga ugrozilo, misao o nekoj nedozvoljenoj ljubavi makar ona imala i svoju psihijatrijsku šifru u našoj plavoj knjizi sa dijagnozama bolesti, misao o tome kako bi bilo divno da nekoga nema, da nestane ali misao koja sem osećanja nije praćena nikakvom akcijom kojom bi učinili da se to desi, sve je manje – više u redu… svi ih imamo jer, ne laskajmo sebi, daleko smo od  savršenstva , treba to prihvatiti  i reći sebi – “u redu je,  to je samo misao, neka je tu, nek se prošeta po umu ako joj je do toga, ja je neću shvatiti ozbiljno i neće me uplašiti, kako je došla tako će otići, ružna je ali imaju ih svi ljudi, nisam zbog njih gori samo ja svoje misli znam a ne znam tudje pa izgleda kao da ih oni nemaju”, i nastaviti svoj život ne očekujući da smo sveci jer ta su mesta odavno popunjena.
Zato – bez takvih ambicija… prepoznajte, otpustite, ne hranite takvu misao svojim strahom – vrlo je kaloričan, oprostite sebi i živite kao da je nema  dok stvarno  ne nestane.
Svaka je misao dozvoljena –akcija nije.