„Uvek mogu da prekinem“, kažemo kad krećemo sa nekom lošom navikom, lošim odnosom, potencijalno rizičnim ponašanjem koje iz nekog razloga želimo da probamo… i zaista, kažemo to iskreno verujući svojim rečima… kažemo sebi, kažemo prijateljima zabrinutim što prepoznaju u nekoj našoj akciji potencijal da se nasučemo… verujemo da možemo a to je varka uma… nećemo moći da prekinemo kad poželimo… vrlo je moguće da ne možemo već sad kad to kažemo… jer da možemo prekinuli bismo ovog trena i odoleli snažnom unutrašnjem porivu da nešto upoznamo.
Tako često počinju pogubne navike: “mislio sam da ne mogu da se navučem na heroin pa sam probao“; turbulentni odnosi: „bila sam radoznala, htela sam da vidim kako izgleda biti sa takvim muškarcem, uvek mogu da odem“… ne možeš, već sad ne možeš… kad je malo nešto što će sutra biti navika i inercija i grudva snega što postaje lavina kad krene da se kotrlja niz planinu… nećeš, jer ne možeš da odoliš tome kad još nema masu, snagu, težinu koju će mu sutra dati inercija… ne možeš sada kada je to samo radoznalost i snažan poziv tvog unutrašnjeg demona da iskusiš šta ne bi trebalo… jer pametni ljudi, kako kaže jedan moj kolega, ne ostaju u lošim odnosima ali ih ni ne započinju… odnosima sa ljudima, supstancama, svojim mračnim delovima… jer nećeš ni prepoznati trenutak kad moraš napolje… kao ona žaba što nije pokušala da izadje iz lonca, u kom je voda polako zagrevana, dok još nije bila kuvana i skuvana je jer nije prepoznala da temperatura vode raste… a ako ga prepoznaš vrlo je izvesno da nećeš moći ni lako, ni bezbolno da izadješ iz toga u čemu si i skupo ćeš platiti što si se precenio… jer neki ljudi, neki odnosi, neki doživljaji nisu za nas i treba se toga setiti pre nego ugazimo u vir i potonemo na dno.
Ostavite odgovor