Seksualnost…koliko je ona asimilovana u ličnost žene odlučiće najraniji stavovi njenih roditelja a od toga će dalje zavisti njena psihoseksualna integracija.
Šta to znači? Porodične okolnosti gde se pretvaranje devojčice u ženu odvija uz blagoslov i podršku roditelja učiniće da ona taj težak unutrašnji proces završi na najmanje moguće bolan način i pronadje i izabere partnera koji će u sebi objediniti prijateljstvo i seksualnost. Ukoliko njen prelazak u devojaštvo bude dočekan kao “nemoral, bludničenje, sramota za porodicu” postoji velika opasnost da ona u sebi nikada ne integriše ljubavnika i prijatelja te napravi oštar rez izmedju te dvojice uskrativši sebi pravo da ikada uživa u kompletnom odnosu sa muškarcem. I ne samo to… mučena osećanjem krivice zbog svoje “grešne prirode” lako može stvoriti obrazac da ulazi u destruktivne seksualne veze sa muškarcima koji će je zlostavljati i na taj način ostvariće kletvu roditelja kažnjavajući se za svoju seksualnost tako što će je pakovati u nesretne odnose – stradaće jer je grešna.
I zato je od velikog značaja ispratiti sopstvenom zrelošću, pa i svojom sopstvenom seksualnom zrelošću, odrastanje naše dece jer ona će porasti i nadmašiće nas… ćerke će u lepoti nadmašiti majke, sinovi će u snazi nadmašiti svoje očeve. To je prirodan proces smene starog i novog vuka a ometanje bilo kog prirodnog procesa i pokušaj da budemo stariji i pametniji od prirodnih zakona nikada se neće završiti dobro… jer “svako vreme ima svoje breme” i ne možemo detetu u sedam i sedamnaest godina govoriti iste stvari kad krene iz kuće… i jadno izgleda reći detetu od 17 godina da “stavi kapu na glavu jer duva vetar”… to je elementarno nepraćenje procesa u njegovoj glavi koje služi samo roditelju da konzervira dete u nekim godinama koje je roditelj odredio kao krajnju granicu dokle će ga pustiti da raste…i dokle on sme da ostari… neko bi da uvek bude onaj otac koji čuva petogodišnjaka.
I zato se uvek zabrinem kad roditelj dovodi odraslo dete kod psihologa jer znam: ili je detetu mnogo lose ili ga roditelj ne pušta da živi.
… jer teško je sinu sa majkom u hodniku da priča psihologu o usamljenosti, izolaciji, nemanju veze, seksualnom neiskustvu, praznini u životu… Teško, a očekivano… u uslovima takvog pritiska i nepoštovanja normalnih razvojnih tokova. Jer majke prate sinove i očevi ćerke do nekih vrata a onda jednostavno moraju da ih puste, da im veruju, da im požele sve najbolje, da im daju dozvolu da rastu i budu bolji od njih… da ih sutradan ne bi pratili do vrata psihologa jer su stali, jer su se zaglavili, jer su pometeni… uništeni ljubavlju koja to nije. Jer – “ ljubav je dati krila za let”.
I samo to.