“Volite li sebe”… najveći broj ljudi će po defaultu odgovoriti potvrdno, odlučno i bez razmišljanja… a onda će vam ti isti ljudi malo kasnije pričati o tome kako je nešto jače od njih, kako si ne mogu pomoći… i misliće pritom na destruktivne veze, misliće na onu čašicu više koja deli ručak s prijateljima od alkoholizma, na onaj zalogaj ili više njih koji čini da su se prejeli, da im je loše, da ne vole svoj odraz u ogledalu i kažu “sutra ću paziti”… a sutra opet isto… na onaj zadnji ispit koji ih deli od diplome a ne mogu da se nateraju da ga spreme jer leto je napolju… ta sitna i krupna samosabotirajuća ponašanja koja možemo ili ne možemo da kontrolišemo hrane se iz jednog izvora… iz ne/ljubavi prema sebi… jer ljubav prema sebi je moći kontrolisati autodestrukciju, ljubav prema sebi je snažna volja, ljubav prema sebi je disciplina u krajnjoj liniji… ona kojom ćemo zaštititi svoje drago biće od stvari za koje kažemo da su jače od nas… ljubav prema sebi, ako postoji, biće jača od toga što je jače od nas, ona je starija od svake naše slabosti… ona će, ako izgubimo kompas i zabrazdimo u ono što nije dobro za nas, intervenisati i zaustaviti naše loše navike… i ništa tu neće pomoći saveti tipa “zašto to radiš sebi”… ona je nešto izmedju nas i nas… ne vrede tu saveti… nema tu trećeg lica.
Nikada.