„Kad sam ga upoznala bio je nesrećan i sam, pio je špiritus kad nije bilo rakije, imao je težak život, otac mu je pio i tukao njega i majku, bilo mi ga je žao, morala sam da mu pomognem, nisam mogla da ga ostavim samog“… tipična „žena u beloj haljini“, kako ih zove jedna žena terapeut za lečenje porodica sa obolelim od alkoholne zavisnostii… andjeosko biće koje pomaže ubogima… vizija, spas… u nastavku priče ona se razvodi od njega nakon mnogo godina koje je protraćila ne uspevši da mu „pomogne“ a uspevši da proćerda dobar deo sopstvenog života kao da će joj trajati večno… a neće, nijedan i nikome… za početak – ona je, za razliku od njega, tada i svih godina provedenih s njim bila trezna i, kao takva, mislila je da je kompetentna da kroz život nosi njega i njegovu nevolju jer od pijanog čoveka najviše što se može da očekuje je da ne pravi probleme… on nije činio ništa korisno sem što bi često, da joj odmogne, vukao u suprotnom smeru… još jedno pijanstvo, još jedan dug, još jedna prijava za vožnju u pijanom stanju… a ona, odrasla sa ocem alkoholičarem i majkom koja nadčovečanskim naporima krpi fasadu njihovog sretnog porodičnog života, bila je vrlo bliska sa takvim modelom življenja, bio joj je poznat i u njemu se, takvom nesretnom, osećala kao riba u vodi… pa to bar zna: nikad ne znaš kada će da dodje, kakav će da dodje, sklanjaš ga da ne vidi dete (koje  ga uvek vidi), slušaš kako pada u kupatilu (sve to već znaš), sutra se svadjate a svekrva ti prebacuje da ga ne voliš dovoljno čim on i dalje pije, onda ti zapinješ jače dok ti bela haljina s početka priče puca po šavovima, vuče se u blatu u kome si do grla… dok živiš definiciju sizifovog posla… sa istim tolikim procentom uspešnosti.
Ima tako žena što pomažu odmažući sebi, što ne vide da, dok poje oštećene i od života ranjene, zapravo sve vreme, kao nesretna Kosovka devojka, hodaju po bojnom polju sopstvenog života kao da nema lepših mesta ili, ako ih ima,  da nisu za njih.
Nekim ženama treba zabraniti da pomognu i starici da predje ulicu… jer jednostavno treba… jer imaju uslovni refleks da se zalepe za svaku nesreću koja ne može da hoda nepomognuta te je moraju nositi na ženskim plećima koja nisu džabe slabija i nisu predvidjena za terete velike nosivosti… veće od, na primer, bebe koju ljuljaju.
Jeste li, možda,  žena u beloj haljini? Da li pomažete nekom „nesnadjenom“ muškarcu da se nosi sa životom? Ako se prepoznajete u tom formatu, ako ste “žena u beloj haljini” – izadjite iz te priče i prepustite vašeg muškarca “ljudima u belim mantilima”… i ne pomažite više nikada, nikome… iz razloga koji ovde ne mogu da stanu… samo poverujte i uradite tako.