Devojka, jedva punoletna, sedi ispred mene, plače sve vreme razgovora, gorko, neutešno… nema želju da išta uradi, ne druži se, ne izlazi, nema hobije, živi tako zamrzuta u vremenu već par godina… ide u školu koju su joj izabrali (zbog blizine autobuske stanice do tamo), neće pokušati da studira ono što je privlači jer kažu joj da nema kapacitet za to, išla bi možda u teretanu ali „svet je opasan, a njen brat koji bi morao da je prati, jer samu je neće pustiti, ne voli teretanu“… i tako, zaustavljena na svakom putu kojim bi pošla a naterana na puteve koje ne voli, ona je ostala bez osnovnog goriva za život… nema volju ni za čim i plače ispred mene.
Razgovaram sa ocem koji je glava familije… ozbiljan, kontrolišući gazda kuće, oštar i direktan, ali direktna sam, bogami, i ja, dok se borim za prava njegovog deteta da ima svoju volju… kaže mi „nezahvalna je i prezahtevna a ja sam joj život dao, dušu sam joj dao“… ah, ta duša i taj život, i ta opšta mesta, i telesni i duhovni organi… treba li njegovoj ćerki toliki teret i šta da radi s njim?
Kad podjete u pustinju ili prašumu ne treba vam ničija životna uštedjevina, par hiljada evra, recimo… treba vam voda, hrana, mapa, šator… šta će vam sve što neko ima a nije za pojesti, niti za popiti i neće oterati divlje životinje… još i to morate da čuvate jer je, ipak, sve što neko ima i što vam je dao mada niste tražili… i ne treba vam… treba vam dozvola da se otisnete u svet ili bar samo u teretanu… ili sa drugaricama do zloglasnih kafića gde vreba hiljadu opasnosti… i treba vam malo manje sumnje u vas, više vere i par sitnica… ničiji život i duša, na mestu gde ste se zaputili, nisu konvertibilna valuta, samo teret… i može li neko kome je tako puno dato da bude toliko duboko nesrećan, i inhibiran, i zaustavljen u nekoj tački, i sam, bez snova i igde ikoga i da plače pred nepoznatom ženom tako gorko, sve vreme … ne ide to tako… prave darove prati lakoća i da ih je dobila ova devojka ne bi ovako živela svoju mladost.
Put do pakla popločan je često dobrim namerama ali ako gledate posledice nekog vašeg činjenja – vidite onda i njegov kvalitet i prava ljubav pokazaće vam gde da se prestrojite… ona ljubav zbog koje ćete napustiti svoja kruta uverenja ako vidite da ne rade i postaviti drugom čoveku, detetu, ženi pitanje „šta mogu da učinim za tebe, šta ti treba, šta bi te usrećilo“ i da čujete to i onda kad u vašim ušima to zvuči kao najgora škripa i najveća glupost koju neko može da vam kaže.
Ostavite odgovor