Kinezi kažu da postoji jin i jang, vreme za setvu i vreme za žetvu, za odmor i rad, dan i noć, plimu i oseku, vreme kad drvo lista i vreme kada lišće pada, vreme za govor i tišinu. Sve u svoje vreme, ne u tvoje vreme, kažu.

I uzalud bi mi da se sada obradujemo ili da se sad prekine neka naša bol – dosta je kad kosmos kaže da je dosta, mada bi mi radost produžili a patnju prekinuli – nisu granice vremena kod nas, mali smo mi igrači za tako velike stvari. Postoje okolnosti koje iz nekih razloga moramo da prodjemo jer smo na nekoj raskrsnici odabrali da skrenemo u neku uličicu izgubivši dotadašnji pravac i postoje ljudi koji su tu zbog nekih lekcija, svidelo se to nama ili ne. I kao da postoji i učitelj koji nam, izmučenim, kaže „ ponavljaćeš stalno dok nešto ne naučiš“, a mi se opiremo kao dete koje ne bi u školu i vrišti „dosta sam ja učio, nek uči neko drugi“, osećajući da su periodi učenja periodi iskušenja, da učenje znači patnju kroz koju se možda sazreva ali ne bi mi da više sazrevamo, i ovo nam je bilo previše, nek sazrevaju drugi , mi bi malo da nam bude dobro… i možda moramo da prodjemo neka stanja i sretnemo ljude koji nam oboje svet tamnim bojama, i možda svrhu svega možemo da shvatimo samo gledajući unazad… kako dogadjaji kao tačke formiraju duž koja predstavlja naš put.

… ali znam da, uprkos tome, ili u skladu s tim, ko bi znao, postoji trenutak u nama koji, kada jasno odlučimo da nešto moramo okončati ili da nešto moramo započeti, ali snažno, duboko, neopozivo odlučimo, bez kolebanja, ima potencijal da prekine dotadašnje stanje, vrati nas iz uličice na bulevar…i kao da nam svemir pomaže kad mi istinski odlučimo da pomognemo sebi, kad smo nešto zaista, ali zaista, naučili svakom svojom ćelijom …tada se pale svetla, dogadjaju se čuda. I kao što postoji ono što se mora, tako postoji zrno slobode u nužnosti, slobodna volja unutar moranja, izbor unutar datosti i da, ako i ne biramo okolnosti, biramo način reagovanja na njih, kad možemo zato što moramo jer smo predugo morali zato što nismo mogli.