Često je naš unutrašnji monolog – naš najveći neprijatelj… onaj koji je sav od sumnje, neverice, osporavanja… strog, uznemiravajući, kritički raspoložen prema našem krhkom samopoštovanju, veri, nadama, planovima… onaj što kaže “nije moguće, šta ako, nećeš uspeti”… perfektno sakriven u lagumima naše duše, prerušen u nas tako dobro da ga teško od sebe razlikujemo i mislimo da smo mi on…. on nas budi iz sna, on nam ne daje da sanjamo, on zna sve najbolje, ne da ni da pokušamo, on bdije, on kontroliše, budi se sa nama i leže posle nas – izdržljiv je on… ne prestaje, ne umara se ni kad nas izmori, uporniji pratilac od senke jer njemu sunce nije neophodno… ponekad mu čak i smeta… naš unutrašnji monolog ponekad proizvede nešto dobro ali najveći deo vremena pravi problem jer odvlači pažnju sa pravih stvari – neba po kome plove oblaci, mirisa jorgovana, zlatne boje peska, snega na planinskim borovima, toplih očiju čoveka, mekog krzna životinje, vruće kafe, crvenila jagode, svitanja…
… I ništa ne vidimo dok nastojimo da nam nešto ne promakne… sve slušajući onog u glavi koji se ne da umoriti, ni uspavati.
Nikad.
Ostavite odgovor