Pre par meseci tražili su mi s jedne lokalne televizije da za dan zaljubljenih govorim o ljubavi, zabavljanju, zaljubljenosti, darivanju… nasmejana devojka, novinar i njen kolega – kamerman, želeli su da sa mnom obave jedan lagan razgovor, da naprave jedan mek prilog, u duhu predstojećeg praznika…  želeli su priču o ljubavi: cvetnu, razigranu, lepršavu… a ja, kao i dobar broj mojih kolega, odavno, proporcionalno predjenoj kilometraži u poslu i hiljadama obavljenih razgovora sa ljudima, nemam više taj dar i sposobnost za površno gledanje na stvari, za lako shvatanje života, za “cvetove i karnere”, jer mi smo, s godinama, izbrusili sposobnost da brzo otkrijemo nelogičnosti u priči i gde bi mogao da krene problem… morali smo, to je bio naš posao, time se definisala naša uspešnost u njegovom obavljanju pa i umeće da pomognemo, a i nije da nam ljudi nisu pružili materijala… i bilo mi je teško da govorim na način koji se očekivao u skladu sa povodom… lakše mi je bilo da pričam o zločinu iz strasti (za tri emisije!), o incestu, o nezavršenoj separaciji i onome kako se roditelji upliću u ljubav svoje dece uništavajući je… ipak, napravili smo nekako korektan prilog, završili posao i oni su otišli zadovoljni.
Da, slušam jutros svoje kolege… svi mi koji radimo ovaj posao izgubimo iluzije o ljudima… o idealnom roditeljstvu, o partnerstvu, o dečjoj bezazlenosti… jer svedočimo mnogim lošim postupcima i, definitivno, negde usput “ izgubimo nevinost “, odnosno, onaj prvobitni stav o ljudima i odnosima s kojim smo počeli da radimo, ono nerealno, mladalačko osećanje  da su svi ljudi dobri i da možemo svakom da pomognemo … i u tom smislu mi postajemo definisani našom profesijom…  ljudi kažu da smo “profesionalno deformisani” … jer nakon nebrojeno mnogo razgovora po zatvorima, sa ubicama majki i žena, sa silovateljima dece, svedočeći posledicama vršnjačkog zlostavljanja, slušajući potresne ljudske priče i sudbine, posmatrajući kako se pred našim očima oblikuju nevolje i tragični krajevi, mi smo postali prijemčivi za d-mol, senzitivni za mračnu stranu u čoveku… ne zbog svoje bolesne mašte ili radoznalosti ili ne znam čega drugog,  već jer su nas ljudi tome naučili, bilo kao žrtve, bilo kao oni koji ugnjetavaju…  ljudi kod nas dolaze sa teškim pričama, stalno novi i to je beskonačan niz problema koje ljudima uzrokuju, i održavaju, najčešće njihovi najbliži… tako smo mi izgubili iluzije i postali “deformisani“, tako mi više nemamo sposobnost da lako posmatramo stvari i snimamo lepršave priloge… to je cena posla i daleko od toga da nema mnogo težih, jer ima.
Ali zato, uprkos našem prokletstvu dubokog poimanja tragedije i prirode čoveka, koja nije laskava, mi svakodnevno prisustvujemo dokazima čarobne moći tog istog čoveka da preživi, da poraste i nadraste tešku “početnu poziciju”, da krene da se penje iz mračnog suterena, da iz bunara izadje na dnevno svetlo (istina – pamteći mrak zauvek)… i nikad neću prestati da se divim kapacitetima ljudi da prevazidju svoju tešku sudbinu i porastu u najbolje koje poznajem… jer često su najgori start i  najgore okolnosti  iznedrili najkvalitetnije medju nama pružajući  neoboriv dokaz toga da loše podeljene karte ne smeju biti izgovor za predaju pre borbe već izazov koji niko ne bi izabrao ali koji je rešiv i premostiv… istina, uz ogroman, ogroman napor i volju za životom dostojnim čoveka… jer neki ljudi nisu imali obične živote već takve da su mogli samo da propadnu ili postanu najbolji… nisu imali nikakve šanse da osete blagoslov prosečnosti i čarobnu zaštitu koju ona daje.