Pričala je brzo, spontano. Nije trebalo da je podstičem pitanjima, niti ih je čula. Sada kada je jednom počela da priča nije više mogla da stane, kao kad iz zasečene rane pokulja gnoj. Pričala je o očuhu koji ju je silovao u štali „da joj čestita 15.rodjendan“, pa u kolima na putu za grad gde je trebalo da kupe ranac za školu, pa o majci koja koja ju je  prvo optužila da izmišlja, potom da ga je ona zavela  a onda joj rekla „i meni je tvoj deda bio prvi pa šta mi fali“. Pričala je o tome kako joj je očuh branio izlaske iz kuće nazivajući  pogrdnim imenima nju i svakog  druga čije bi ime video na njenom telefonu, o majci koja je govorila „bar brine za tebe“. I jeste, brinuo  je, na način  ljubomornog muškarca koji polaže pravo na ženu.  Pričala je ravno, bez osećanja, kao da  priča o nekom drugom, nešto potpuno neutralno, kako ide u kupovinu, na primer. I o tome kako je upoznala mladića i kako su se venčali i kako ju je naterao da prijavi policiji šta je bilo pre mnogo godina. Ne znam da li iz želje da se krivac kazni ili iz muške povredjenosti. Ne znam i svejedno je. Zanima me samo šta će i da li će ikada išta otopiti ovaj led iz njenih očiju što postaje voda u mojim (vrlo neprofesionalno, znam).  Da li će to uraditi dete kada ga bude imala ili možda ljubav čoveka s kojim je,  mada…  već  je prošlo  puno vremena. Koliko je vremena  puno u tim stvarima? Dajem joj dozvolu da oseća, kažem joj da joj treba da se isplače. Odgovara mi,  “ne, meni  treba  da se  nasmejem“.

…Pošteno.

Šta reći…ćutim i slušam tišinu što urla u sobi bez ikakvog zvuka trenutno.