Nikad mi ljudi nisu draži i bliži nego kad se smeju. Nikad tako sjedinjeni i slični kao u bioskopskoj sali na projekciji komedije dok im se lica i oči sijaju u smehu. Svi su jedan i svi misle isto. Smešno im je nešto, pozitivni su i osećaju isto kao i onaj do njih. Tada ja verujem u ne znam šta, ali imam vere kao neko kome su obećali i čeka ispunjenje. Čini mi se tad da ima nade za ljudski rod, da su ratovi, zločin, mržnja i dekadencija samo san iz kog će se čovečanstvo probuditi. Nasmejano.
Ostavite odgovor