Poznato je kako su odredjene telesne manifestacije bolesti izraz psihološkog trpljenja, odnosno, nekog psihičkog konflikta kojeg nismo svesni i koji svoj izraz nalazi kroz telesni simptom (bolest) kada nas primorava da se sa njim susretnemo (i rešavamo ga)…  “duša nas boli preko delegata“, reklo bi se. Tako, pojava mnogih  fizičkih tegoba dolazi u vreme naših kriza, lomova, situacija gde naglo gubimo kurs u životu, prolazimo kroz neke turbulentne periode: razvod, gubitak, smrt najbližih, odvajanje, promenu sredine.

Poznato je, takodje, da stručnjaci koji se bave ljudskom dušom smatraju da je otkriće takve veze nužno lekovito i da čovek, onog trenutka kada postane svestan šta je od muke koju preživljava izazvalo neki njegov zdravstveni problem ili bolest, automatski postaje izlečen, gubi fizičku tegobu onog trenutka kad shvati šta ju je izazvalo.

Ono što medjutim ne kažu to je da se izlečenje ne odvija automatski… žilavi su to protivnici, snažni i kada se, jednom, zahuktaju i krenu da melju i lome čoveka, ne prestaju istog trenutka kad on shvati njihov uzrok. Ne, potrebno je vreme… naša bolest, jednostavno, mora da se „istutnji“, da se razvije u svoj svojoj snazi kao što jednom pokrenut talas ne može da se zaustavi prestankom vetra ili da se vadjenjem kamička koji je pao u vodu prekinu koncentrični krugovi po površini. I u idealnom slučaju gde osvestimo svoj problem (što je već samo po sebi velika privilegija pod uslovom da smo „pogodili“ i da se ne radi o varci uma) potrebno je vreme da se pokrenuti mehanizam koji je izazvao bolest uspori a potom i zaustavi i nestane bol (est) koji  nas je mučio.

Dugo nastajalo stanje u kojem se ispoljava neka naša fizička tegoba (povišen pritisak, hormonalna neravnoteža, vrtoglavica…), komešajući se u nepoznatim dubinama našeg bića ne može se razumom zaustaviti u istom trenutku jer ga razum nije ni proizveo nego emocije a one se ne menjaju na prvo javljanje razuma… to je nužan ali ne i  dovoljan uslov… potrebno je vreme, kraće ili duže, ali muka koju imamo mora da „odradi svoje“, dostigne svoju maksimalnu tačku pre nego oslabi i nestane.

Ne može na silu, ne može odmah jer kao što je za izbačaj iz ravnoteže bilo potrebno vreme ono je potrebno i za povratak i tu je razum dragocena ali, čini mi se, donekle precenjena kategorija… bar kad je o brzini, potrebnoj da se vide efekti njegovog delovanja, reč.

Vreme, evolucija a ne revolucija, postepenost je ta koja ima potencijal da izazove duboku, istinsku promenu…  onu koja će da traje i bude stanje a ne trenutak.