Sve sretne priče počinju u detinjstvu, sve teške priče počinju u detinjstvu… izmedju je život kakav živimo naviknuti na stare poznate obrasce, makar i loše po nas… otac koji pije – partner koji pije, otac koji tuče – partner koji tuče, majka preljubnica – žena preljubnica, otac ostavio majku – sin, nekad zgrožen takvim iskustvom, mnogo godina kasnije, ponavlja omrznuti dogadjaj i ostavlja svoju ženu… i tako u krug… kažu stari ljudi „kakva te ljuljaška zaljulja – takva te ljulja“… ali, ne mora biti tako… izmedju lošeg starta i zrelosti posložile su se godine iskustva i u onim prvim sve su šanse da ćemo ponavljati stare obrasce… dok se ne slegne mulj a mi ne sazrimo i prerastemo naš tužni početni položaj, opametimo se… kroz mesece i godine loših iskustava, kroz pogrešne izbore, kroz ono kad zaribamo bradom po betonu, kroz terapiju, rad na sebi, večiti rad na sebi… kao što se i ruke večito moraju prati, i zubi, i mora se jesti i spavati… večito radimo na sebi jer moramo… a pošteno, iskustvo nam govori, mnogo ih je koji učenjem i sazrevanjem  moraju da ispravljaju brutalno, flagrantno kršenje dečjih prava, zanemarivanje dečjih emocionalnih potreba, jer „ima da jede, ima da pije“… i mora da se složi, i studira to što su mu odabrali, i oženi tog koga prihvataju, i živi kod bake ili tetke dok roditelji rade u Nemačkoj a čuva ga neko ko zna koliko kompetentan za roditeljstvo, možda i bolji ako ima sreće… ali možda i gori… ujak pedofil ili deda sadista… sve sam to sretala…psiholozi uvek imaju strašne priče jer mi dolazimo na vrhuncu nekog destruktivnog scenarija… da popišemo inventar… nečijeg dotadašnjeg života i ponekad zanemimo jer čovek preko puta izgleda kao svako od nas a nedostaju mu celi delovi… šta tad možemo… samo je jedna stvar… da, samo jedna, ali koliko velika… naučiti tog čoveka da voli sebe kako ga nisu voleli, naučiti ga da igra u svom timu, da za sebe traži najbolje, da delove koji mu nedostaju popuni svežim iskustvima ne starim obrascima… naučiti ga da i za njega može drugačije, jer može… ne kažem da je lako jer nije… naučiti ga da  pritiskom na dugme, da samo jednim klikom izbaci iz života ljude katastrofe, nove glasnike starih, poznatih nesreća…  samo „delete“ kao na tastaturi, označiti plavo i „delete“… obrisati bez filozofije, bez razmišljanja… samo obrisati, odmah, odmah svakog lošeg čoveka, sve što preti da vas boli, sve što preti da postane nova „crna markica“ u albumu vašeg života… izbrisati i biti s tim u miru, i pohvaliti sebe, i pomaziti sebe, i nagraditi sebe jer smo pametniji i bolji za sebe i oprostiti se sa onim što nas ugrožava odmah, neopozivo…  kako reče Elizabet Tejlor – „ sipaj sebi piće, stavi ruž i saberi se“.

Jedno piće – ne preterujte. I kafa je sasvim u redu. 🙂