Kod nekih ljudi kao da postoji kritična masa rastanaka koju mogu da podnesu, kritična količina boli koju su oni u tim rastancima preživeli i posle koje su se oni nepovratno, bez da su svesni toga, zatvorili za nove mogućnosti, za nove susrete i ikakve početke… kod kojih kao da postoji neki kapacitet za spajanje s drugima koji je popunjen i oni koračaju kroz život vapeći za počecima koje više istinski duboko ne žele jer ne mogu da ponovo prolaze kroz nešto… ne žele onoliko duboko koliko su duboko zatrpali bol zbog prethodnih rastanaka… telo pamti… i ma koliko im odasvud stizale poruke o zaboravu, praštanju, zakonu privlačnosti oni žive na nekom minimumu života nesposobni da zaborave stara iskustva… i ko može da im zameri… celog života učimo da kroz iskustvo rešavamo nove situacije i kako im sada reći „ta iskustva pamti jer ona ti služe, a ova zaboravi i budi nevin ko dete“… nije to lako.
„Ljudi koji biraju samoću su najčešće oni koji su skupo platili nečije prisustvo.“
Tanjin Blog
Tatjana Milenković
Piše Dr sc med Tatjana Milenković, spec.kliničke psihologije i sudski veštak
Zašto popravljamo pokvarene ljude
tanjinblog.com tanjinblog.com
stavi karmin, sipaj piće i saberi se
tanjinblog.com
zašto uvek završim sa istim tipom
tanjinblog.com
ona o tome da su dobar i budala u rodu
tanjinblog.com tanjinblog.com
da li je u redu očekivati da je nešto što izgleda kao paradajz zapravo krastavac
tanjinblog.com
ne rasturaj ako ne znaš da sastaviš
tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
14,417
TanjinBlog
Svaku devojku, ženu, muškarca koji se žali na agresivnu prirodu, neveru, ljubomoru, lenjost, emocionalnu nedostupnost partnera, poželim da pitam ” zašto njima tako celovitim, dovršenim, osvešćenim treba takav partner, sa kojim delom njih takav čovek vibrira, kojem je nevidljivom delu njih takav partner pravi kad onom svesnom nije, ko je u njima izabrao njega… zašto se njime bave, zašto njega žele, zašto bi da ga poprave kad sami, bez da im iko kaže, znaju da je to Sizifov posao i da tu sreće nema… zašto tako svesni toga, da taj neko ne može biti sa njima na način koji im je potreban, ne mogu da ga prosto puste da ode i svojom prirodom pravi problem nekom drugom… zašto im tako osvešćenima treba taj neko neosvešćen da ga osveste, pripitome, zašto biraju svoju glavobolju… zašto im treba besan, neveran… koja je njihova nevidljiva slabost?” Šta je to u ljudima što čini da na povlačenje i hladnoću odgovaraju približavanjem i sa više topline očekujući da će nešto što ne radi raditi ako ga pojačaju na maksimum? Tako samo uče loše da budu još gori, njima i svakom posle njih.
Velike se odluke ne donose dok smo na dnu… jedina ispravna odluka koju sa dna možemo da donesemo je da što pre izadjemo na površinu… tek onda kad jednom izadjemo van i kad se oči priviknu na svetlo možemo da odlučimo kako i kuda dalje… jer sa dna je drugačija perspektiva, dole su vladala druga pravila i mi smo bili ljudi sa dna… koliko smo morali da se promenimo da bismo tamo opstali shvatićemo tek sa protokom vremena provedenog na svetlu… kriza koja dugo traje, loše okolnosti, teški odnosi, bolesti, gubici neosetno nas, ali duboko, menjaju i tek kad sve prodje i bude daleko iza nas, kada čovek sa dna kakav smo bili nije više taj koji posmatra i odlučuje, kad se klatno izmešteno u jednu stranu zaklati isto tako snažno u drugu i polako se smiri do nultog položaja, ali nultog koji pamti izmeštanje, razumećemo gde smo, šta smo i ko smo bili, šta smo iz toga naučili i šta nam valja činiti, kojim se putem zaputiti… tek kad se mulj slegne razbistri se voda i tek kad dugo bude bila bistra znaćemo da smo preživeli, da smo ozdravili i da sad možemo pametno da biramo.
Svako treba da ima bar jednog prijatelja da ga zaustavi kad krene da se urušava… jednog oštrog, direktnog, jasnog i izričitog, brutalnog, grubog na jeziku da mu ne dozvoli da pravi od sebe tragičan lik… da mu ne dozvoli da plače pred publikom dok mu nos slinavi ili joj se šminka razmazuje po licu… da ga skloni s pozornice gde naglas cvileći liže svoju ranjenu šapu jer se šapa liže u tišini… da mu kaže "reci meni to što imaš i opet mi reci i opet, sve dok ne kažeš sve što imaš i prestane da te toliko boli"… prijatelja da ga skloni pijanog s ulice kad pada jer sutra je novi dan i sutra neće biti pijan, a ljudi će ga videti pijanog i zauvek zapamtiti, smejaće se ljudi… svako treba da ima prijatelja da mu kaže da nikome ne šalje u noćnim trenucima svoje gole slike niti ikakve slike kojih bi se stideo da ih vidi na bilbordu sutra u gradu, na najprometnijoj raskrsnici… da mu kaže da se skloni kad je ustalasan, da miruje, da ćuti, da ga nema, da nestane jer će se u svemu što kaže videti koliko mu je loše, a ničija tuga nije javno dobro i nije za svačije oči… tuga je diskretna kategorija… intimne se stvari ne zovu intimne zato što su javne nego zato što nisu… svako treba da ima prijatelja, jednog bar, da ga povuče za koleno ispod stola kad krene da priča nesuvisle stvari i da se sramoti… da mu kaže da se ne izlaže pogledima takav nikakav jer mu ne priliči… da se ne bruka kao galeb, koji, iako perfektan letač, nije neki šetač, pa groteskno izgleda kad ne leti nego šeta po palubi jer se mornari igraju s njim, jer mu se rugaju, neki prost i dokon svet koji nikad nije leteo, zavidan letačima, koji je jedva je dočekao pad nekog ko jeste jer „šta mu sad vredi – gori je od nas“… svako treba da ima pored sebe nekog ravnog sebi ili većeg od sebe koji nije obožavalac i ulizica već prijatelj, jer samo takvi imaju moć da vide, da kažu i da ih se čuje… svako treba da ima prijatelja da mu kaže „ne luduj, smiri se, ne radi to sebi, ne zabavljaj ljude svojom mukom“… svako treba da ima nekog ko će da mu, kao Elizabet Tejlor sebi, kaže: „ Sipaj sebi piće, stavi karmin i saberi se!”
Priča mi jedan čovek, inače naočit, pametan, uspešan muškarac kako želi za sebe istu takvu kvalitetnu ženu koja je uz to partner u pravom smislu reči: sagovornik, topla, podržavajuća, razumna, a kako uvek završi u vezama sa “čudakinjama” i kako se posle takvih iksustava za glavu hvata i pita zašto mu se to dogadja, gde je pogrešio, gde i dalje greši… čini mi se da je jedan deo razloga za to što mu se dešava poznata priča o polaritetima gde se, nekako, prirodno, kao u fizici, privlače različitosti… jednom treba razum, onom drugom razum preliva… besnom treba mir, mirnom treba nemir… jedan je iskusan, drugi mlad… jedan bi da priča, drugi bi da sluša… jedan kontroliše, drugi bi da ga kontrolišu… jedan je mama, drugi je sin… sadista i mazohista, ljubomoran i preljubnik, dugačak je niz… drugi deo odgovora tiče se proste činjenice da biramo ono što nam treba dok pričamo, čak verujemo, da nam treba nešto drugo… na svakom stepenu svog razvoja, na svakoj tački do koje smo došli biramo nešto sa čim smo u tom trenutku kompatibilni… biramo golu strast, biramo odsustvo ljubavi, biramo lažne ili prazne odnose jer za drugo u tom trenutku nismo ma kako sebi laskali da jesmo… naši izbori su naši, i naša su slika, i ono su što mi jesmo i sa čim vibriramo ma koji da je razlog: čuvena „emocionalna nedostupnost“, strah da se stvarno voli i možda bude povredjen, potreba da u odnosu budemo dominantni i neranjivi a čini nam se da nam inferioran partner to daje… kako god bilo, kada zaista prerastemo neko svoje stanje, kada zaista, duboko u sebi prerastemo neke modele pa i neke ljude, mi više nećemo moći, čak iako smo to svesno izabrali, da budemo sa njima… prosto, nećemo moći… i nećemo ulaziti u takve odnose ili ćemo ih odmah prekidati bilo da smo ih prerasli, bilo da im nismo dorasli… ni da steže, ni da spada, kao košulja, kao haljina… nećemo moći drugačije, prosto, nećemo… i biće nam muka od te slike tu, sa tim čovekom, sa tom ženom, od nas u tome, od laži koju lažemo.
Tamo smo dokle smo stigli, sa svim posledicama koje smo tako birajući izabrali… i one su, ma kako nam bolne bile, ono što nam je prirodnije da nosimo nego da smo izabrali ono drugo što, navodno, želimo… lakše nam je da budemo sa lakomislenim, besnim, nerazumnim, površnim nego da zaronimo u neke oči stvarno i pogledamo se zaista, izgubimo se u nekom plavetnilu ili crnilu… nije to šala, ozbiljne su to stvari… zato ih ne biramo… lakše je da se žalimo na zlu sudbinu koja nam u život šalje „idiote“ koje smo tako poslane mi primili, a mogli smo lepo da ih vratimo kao što se vraća pošiljka koja nije za nas… nismo ih vratili nego primili i zadržali… mesec, dva, godinu, pet, dete, dva deteta, kuća, kumovi i sve redom.
Kad nešto prerastemo ne možemo više ni dan da budemo tu i to je sva istina o serijskim lošim izborima… hrane se sa istog mesta, sa istog izvora vodu piju i kad taj izvor presuši, kad čovek sazri za nešto drugo, kad mu to drugo bude prirodno tada će prirodno birati drugačije i to neće čak ni biti izbor… on, takav, nov, prosto, neće moći drugačije sve i da hoće.
Ima ona poslovica da su “dobar čovek i budala braća“… ona je izraz narodne mudrosti (čitaj: iskustva) koja se odnosi na posledice bliskog kontakta dobrog čoveka sa lošim, odsustva zdrave samozaštite i propustljivosti i žrtvovanja sopstvenih granica, koje se dobrom čoveku dese kada on, u želji da pomogne, u sebe kontejnira veliki deo demona iz duše loših ljudi koji potom poharaju i nastane njegov dom jer im je on sam širom otvorio vrata i pustio ih unutra… u redu je razumeti bol drugih ljudi i razumeti zašto su takvi kakvi su, ali isto tako treba biti svestan štete koju vam oni mogu napraviti u bliskim odnosima kada im pridjete čista srca, bez zaštitne opreme, a ušli ste u oganj… to što mislite da ih razumete nikako ne treba da znači da stvarno do kraja razumete njihove motive i da ih treba da stavite ispred sebe na svojoj rodjenoj listi prioriteta… to nije sebično već zaštitno i razumno ponašanje… dobri, stari oprez nikog nije ubio, odsustvo opreza jeste… pitajte minere… ne treba im dopustiti da vas otruju svojim štetnim navikama, svojim destruktivnim obrascima koje prisilno ponavljaju u odnosima… jedno je razumeti, a drugo, u ime razumevanja, dopustiti nekom da vam radi ono što najbolje zna: da uništava i prlja sve dobro na koje naidje, u bilo kojoj formi, kao što kofa blatnjave vode zagadi litre čiste, pijaće… tako od spasioca postajete žrtva koja neće znati kako joj se desilo da izvuče deblji kraj, a “radila je sve dobro, sve je razumela i davala šta niko nije“, i kako joj se i u kojoj tački desilo da iz najbolje namere, ljubavi i mekog srca (i manjka opreza) završi kao „budalin brat“.
Poznajem ženu koja uredno, nepozvana, odlazi u posetu kod svakog teško bolesnog poznanika koji mesecima leži… koja isto tako uredno odlazi na svaku sahranu da izjavi saučešće ožalošćenom s kojim jedva da i govori… i rekao bi neko kako je to vrlina da nije reč o ženi sa kojom ti isti ljudi nisu mogli da podele ništa lepo što im se u životu dešavalo, ni rodjenje, ni unapredjenje, nikakav uspeh, ali je zato nepogrešivo dolazila da, pod maskom brige i saučestvovanja, svedoči padu i nesreći što je privilegija i obaveza samo najbližih, onih sa kojima se prethodno delila sreća i uspeh… najteži trenuci su samo za one koji te vole… ili te bar ne mrze… ako nisi bio u stanju da budeš uz čoveka kad slavi ne treba da nepozvan dolaziš onda kada bi da sakrije lice umazano suzama, iskrivljeno od bola, poravnjano od tuge… nije u redu da dodješ onda kada ne mogu da ti kažu šta ćeš ti ovde, kada ne mogu da te oteraju, a celo njihovo biće vrišti, celo njihovo biće urla za potrebom da u intimnom krugu samo prežive nevolju koja ih je snašla.
Voajeri nesreće… predatori koji namirišu krv… oni koji se skupe da gledaju udes, da svedoče smrti, nemoći, bolesti… ljudi koje ne možeš oterati, od kojih ne možeš pobeći jer si svojim jadom zabavljen i jer bi to bilo ružno, jer – eto, došli su… ali, došli da svedoče nečemu što ne želi svedoke, trenucima kada bi čovek koga nemilosrdno posmatraju samo želeo da nestane, da bude nevidljiv, da sakrije lice u neko drago rame ili vrat i da se, kao čovek koji na to ima puno pravo, pošteno raspadne na hiljadu delova bez očiju koje ga radoznalo gledaju.
Velike se nesreće samo sa bliskima dele.
Jednog sam avgusta, nakon što sam izašla iz vode, na prelepom ostrvu gde sam odmarala, pitala meštanina šta može biti životinja koja je plivala pored mene… opisala sam je kao dugačku, tanku, zelenu, vijugavo se kretala, pola metra dugačka, ličila je na zmiju… čovek se nasmejao i rekao “ličila je, jer je zmija, morska zmija, ima ih puno ovde”… nije mi se dopao njegov odgovor, želela sam da je sve u vezi ovog ostrva, ovog avgusta, ovog sunca i vode bajkovito… nije mi se dopadala ružna istina da sa mnom, pored mene, u svemu uživaju i druga stvorenja kojima je to prirodno stanište, pogotovo ne ona stvorenja kojih se bojim… previdela sam sve što sam o zmijama znala, previdela sam čak i svest o tome da mi životinja “liči na zmiju”, isključila sam razum jer sam htela bajku, da uživam bez briga, bez ikakve pomisli koja me plaši, odlučila sam da ne vidim zmiju u zmiji.
… koliko često ne želimo da saberemo dva i dva, koliko često ne želimo da vidimo očigledno, koliko često je najviše što možemo da dozvolimo to da nešto “liči na nešto”… jer jeste… i ne vidimo da je neko ko ne drži obećanja lažov, ko pije svakog dana alkoholičar, ko izgleda emocionalno nedostupan upravo takav, ko se sa svima svadja agresivan, ko se ponaša kao preljubnik upravo to kako se ponaša… tražimo skriveni smisao u očiglednom, biramo predpostavke kad nam činjenice ne odgovaraju… reći će neko “ne mora da bude, tako samo izgleda, ko zna šta je unutra”… moguće, postoje statističke greške ali, ako čujete topot kopita u gradu verovatnije je da je konj nego zebra pobegla iz zoološkog vrta… treba tom topotu pristupiti očekujući konja a ne zebru… treba poći od toga da je neko/nešto onakvo kakvo izgleda jer je to lice odabrao da nosi (makar imao drugo negde ispod tog), ovo će nositi i sa vama… ako se usput, negde, ispostavi da je reč o zebri, odlično, to je bonus, ako vam zebra treba, ali, nemojte da kažete da niste upozoreni na vreme da su stvari i ljudi najverovatnije onakvi kakvi izgledaju a ne onakvi kakvi vi želite da budu.
Ljudi se kreću kroz život svojom brzinom, ne vašom… brzima je teško da to shvate… i svako ima pravo na svoj tempo kojim raste i sazreva kao i na granice dokle ide… i neki će ljudi uprkos svojim terapeutima odlučiti da neće dalje jer nije bezbedno i to je u redu… i nikad neću zaboraviti kada sam kao student završne godine psihologije prisustvovala razgovoru koji je moj profesor vodio sa pacijentom kojeg je lečio od socijalne fobije (straha da govori pred drugima, osećaja da mu je neprijatno u društvu, da nije adekvatan, da svi gledaju u njega i svi vide njegov deficit), kad je čovek izašao ja sam, “pametna” kako to može samo student pred diplomskim ispitom kad još nije, čestito, postao ono za šta se školuje, a misli da sve zna, pitala profesora: “Zašto ga lečite od fobije…to nije njegov pravi problem… ovaj čovek voli svoj pol i to je u suštini njegovog problema”… sećam se odgovora profesora: “Odlično, i šta ćete s tim… čovek je u braku, ima decu… mislite li da može da podnese takvu istinu o sebi koju ne prepoznaje… jeste svesni odgovornosti koju imate ako mu to kažete, a on je ceo život izgradio da pokrije to što ne želi da zna… ko vam daje pravo da mu srušite svet… hoćete li da ga ubijete?”
Ne treba ljude ubrzavati, terati preko njihovih limita, ne treba ih razgradjivati ako ne umemo da ih sastavimo… ako su ceo život organizovali oko nečeg što osećaju kao slabost, oko nekog dela sebe koji ne prihvataju jer im je preteško da to urade, ne treba to dirati… treba dozvoliti čoveku pravo na sopstvene izbore jer on uvek bira ono što mu je u tom trenutku lakše da prihvati… Ne rasturaj ako ne umeš da sklopiš da ti se ne desi kao onom što je rastavio stvar koja radi i sastavio je u stvar koja ne radi pa ostao sa viškom delova u ruci… o ljudima se radi, ozbiljne su to stvari.
“Naziva me najgorim imenima, laže me, vredja me, tuče me”… onda sledi popis svih loših stvari koje joj je on uradio, zaključno sa slikom modrica (pokazuje mi, namešta telefon da se ekran vidi jasno) i tako svaki put, kad god dodje kod mene, mesecima… beskonačni dnevnik uvreda koje su joj upućene, spisak loših stvari koje joj je on uradio i koje se tako predvidivo ponavljaju, od kojih je svaka za sebe mučna i tako unedogled… dodje, sedne, priča, ne prestaje, nabraja, bez mogućnosti da je prekinem, nešto kažem, pitam, komentarišem… i tako sve vreme, priča bez da uzme vazduh izmedju rečenica, plače i ode… istrese pred mene, pred nas, izmedju nas sva nepočinstva partnerova, svo smeće svog nesretnog života od prethodnih nedelju dana, kao u onim ulicama gde se smeće iznosi sredom da ga pokupi komunalno vozilo… uvek novo smeće bez ikakve mogućnosti da jedne srede izostane.
Mora li se tako živeti jedan jedini život koji nam je dat… mora li se beskonačno dugo umirati svakog dana umesto da se umre u jednom danu, stegne srce i uzme svoj život u ruke… kad se deset loših stvari prošara nekom sitnom nežnošću, kada ona koju ne razumeju stalno razume nečiji bol iz detinjstva i njime pravda njegovo zlo (bar kad bi ga to izlečilo!), kad se potpuno, ali potpuno, iracionalno očekuje promena, “tragični happy end” u kom će se on promeniti i ponovo joj skuvati slatku kafu i doneti joj u krevet… onu slatku kafu koja je dala legitimitet svim sledećim gorkim u godinama posle nje.
Neće se on promeniti i niko neće doći da je spase, i ćutaće Bog i ćutaće ljudi i činiće joj se da je sama i biće u pravu jer biće sama… a hrabrost je opcija kad nema drugih jer niko ne bi da je hrabar nego samo srećan bez da skače iz zgrade u plamenu… i nikakva korist od samosažaljenja koje je ovde samo sebi svrha kao i ovo bolno nabrajanje u kome se osećam nemoćno kao i ona… i ona loše troši vreme sa mnom jer bi samo da priča kao mantru svoj dnevnik uvreda što nigde ne vodi a samo nakratko čini da popusti pritisak u loncu i obezbedi se prostor za još nove pare… jer kad bih je na sekund prekinula čula bi ono što neće i nije po to došla.
Čekam, dok je slušam, da ona jednom čuje sebe kao što je ja čujem, kao što bi čula bilo koga ko ovako priča i bilo bi joj ga žao… i bila bi ljuta… čekam da nešto u njoj sazri, da zariba bradom po betonu, da njegovo zlo na koje je navikla prevazidje njenu utrnulost… čekam da joj se smuči ovo što radi, besmisao ove priče koja nigde ne vodi, čekam da zaćuti spolja i pobuni se iznutra, onako kako bi znala da treba da nije ona sama u pitanju i da se seti, da oseti šta može i treba da radi.
Dočekala sam puno puta… nekima treba više vremena.
Svako od nas ima svoje rane… i svakom su njegove rane najdublje, ali – nekom je rana gubitak majke u prvoj, a nekom u tridesetprvoj godini… ne potcenjujem ja ničiji bol, ali poznajem posledice koje su kod gubitka majke u prvoj godini takve da oboje ceo život i svaki budući dan, način na koji neko voli, daje i prima ljubav, šta misli o sebi, svetu koji se sa tako ranim gubitkom teško može smatrati prijateljskim… u tridesetprvoj stegne se srce, ostane ožiljak ali čovek već ima neki život pa uzjaše taj talas, povuku ga stvari i nastavi.
Nekom je rana bolestan član porodice oko koga se formira kompletna porodična dinamika, oko njegovih kontrola, bolesti, čekaonica, dijagnoza… i životi svih članova porodice su, prosto, kao neka tužna muzička zavesa u pozadini, kao neki mizanscen za glavni lik, za bolesno drugo dete, oca, majku… i izgleda kao da životi onih zdravih nisu važni, ne postoje, promiču tako, u pozadini glavne radnje.
Neko u porodici ima zavisnike… alkohol, kocka, droga… to je tek muka… i cela porodica nema novac, nema mir, nema slobodu da negde ode i ostavi odraslog čoveka bez nadzora nedelju dana, celu večnost u kojoj svašta može poći po zlu.
Svakog dana gledam ljude heroje… i slušam o onima koji su heroje proizveli jer su heroji morali da mogu… snaga je ono što moraš kad ne postoje druge opcije, partiju igraš s kartama koje si dobio.
Neki od ljudi koje srećemo na ulici, poslu, u školi su napravili herojsko delo što su i jutros osvanuli: očešljani, umiveni, neupadljivi kao da je to potpuno normalna, očekivana i najlakša stvar na svetu koja se, prosto, podrazumeva.
Mali veliki heroji koji su ustavši jutros dobili još jednu bitku dok biju svoj mali veliki rat o kome ništa ne znamo.
© 2024 Tanjin Blog
Ostavite odgovor