Kod nekih ljudi kao da postoji kritična masa rastanaka koju mogu da podnesu, kritična količina boli koju su oni u tim rastancima preživeli i posle koje su se oni nepovratno, bez da su svesni toga, zatvorili za nove mogućnosti, za nove susrete i ikakve početke… kod kojih kao da postoji neki kapacitet za spajanje s drugima koji je popunjen i oni koračaju kroz život vapeći za počecima koje više istinski duboko ne žele jer ne mogu da ponovo prolaze kroz nešto… ne žele onoliko duboko koliko su duboko zatrpali bol zbog prethodnih rastanaka… telo pamti… i ma koliko im odasvud stizale poruke o zaboravu, praštanju, zakonu privlačnosti oni žive na nekom minimumu života nesposobni da zaborave stara iskustva… i ko može da im zameri… celog života učimo da kroz iskustvo rešavamo nove situacije i kako im sada reći „ta iskustva pamti jer ona ti služe, a ova zaboravi i budi nevin ko dete“… nije to lako.
„Ljudi koji biraju samoću su najčešće oni koji su skupo platili nečije prisustvo.“
Ostavite odgovor