Možemo se smejati i pozirati, i dozirano izlagati, i slikati samo desni profil i sebe u onoj haljini koju volimo, sa pundjom koja čini prelepim naš vrat… možemo u pozadini slikati prirodu, koja je uvek fotogenična, da naglasimo svoju lepotu, lica, tela, kvaliteta našeg života… možemo se zaceniti od smeha na profilnoj slici i, ipak, plakati po podne… možemo biti sve što nismo… na slici… možemo zavesti, slagati, ponuditi iluziju koju će neko kupiti kao istinu i potom opravdano uložiti reklamaciju na kupljeni proizvod jer nije dobio to što je očekivao, što je pretpostavio, što smo na slici obećali… kad se svetla pozornice, gde glumimo sebe i život, pogase a svetla realnosti obasjaju naše živote, možemo li glumiti i dalje, neprekidno… šta kad se umorimo, poželimo da izujemo cipele sa štiklom i, prosto, samo dodjemo kući i zaboravimo ko smo, ono beše, na slici sa zalaskom sunca u pozadini… kad se naljutimo, rastužimo, uplašimo i iz nas provali ogoljeno naše biće… ako zavole našu sliku – hoće li voleti nas… nijedna gluma ne traje večno… umore se i najveći glumci… i ako su izabrali da vole sliku, koja nismo, hoće li voleti nas koji jesmo? Hoće li voleti original?
Volimo li ga mi?
Ostavite odgovor