Ima nečega u noći što menja ljude. Noću kad legnemo, kad zgasnu svetla i utihnu glasovi spolja, tada progovore naši unutrašnji glasovi, probude se naše utvare i demoni koji samo tada dolaze. Noću se plašimo i strepimo, noć potpaljuje naš unutrašnji pakao i brusi tugu i strahove, izoštrava ih do mere koja nas pretvara u bolno klupko mesa uplašeno pred sutrašnjim danom i onim iza njega. I nema veze ko je pored nas – noću smo sami, u sopstvenom lošem društvu od koga danju uspešno bežimo. Noću dolaze oni koji viču da ne znamo, da ne možemo, da nema svrhe, da ćemo propasti. A onda kad nebo počne da gubi crnilo, zabele se i osvetle predmeti u sobi, sav se užas raspline kao da ga nikad nije bilo, zabele se i osvetle mračni delovi naše duše, mi otresemo noćne more od sebe, ustanemo hitro kao posle pada, sretni što nas niko nije video, jutro rastopi sve strahove i nestane onaj uplašeni čovek od noćas. Dobro je što sviće u pravo vreme.
Tanjin Blog
Tatjana Milenković
Piše Dr sc med Tatjana Milenković, spec.kliničke psihologije i sudski veštak tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
govori istinu jer gleda me u oči
tanjinblog.com
ne možete ljudima reći šta da rade
tanjinblog.com tanjinblog.com
ono što nam se dogadja dok čekamo da se nešto desi
tanjinblog.com
TanjinBlog
Na sve sam se nesreće ljudske navikla, drugačije valjda ne bih mogla da radim, a ni zlo me ne čudi, lako ga osetim i prepoznam, i znam da sklonim pogled i pustim čoveka da plače da ga ne vredjam pogledom, znam to, ali ovakvi ljudi andjeli iz nekog dubokog razloga teraju meni suze na oči i to nema veze sa nekom boli koju trenutno imaju nego sa mojim dubokim ushićenjem, gotovo religijskim doživljajem u odnosu sa onima koji, ma šta da im se u životu dogadja i kakve god ljude da sretnu, samo slegnu ramenima i kažu “nema veze”… na to se nisam nikada navikla, to me izuje iz cipela, to me svaki put takne u dušu… a to se ne dogadja često… to se dogadja retko.
Brinem se za njih kad izadju, nadam se da će ih njihovo dobro sačuvati makar tako ne izgledalo na dnevnom nivou… da će ih sačuvati u velikom finalu životne utakmice i da će sve biti dobro s njima ako ima pravde … i iz najdubljih dubina svoje duše želim ovom momku svu sreću i da uvek ostane ovako beo i čist kao da su mulj i prljavština s njega spontano spadali dok je kroz njih koračao… dobar, pitom, mekih očiju, blag momak koji mi se izvinjava nakon svake bolne stvari koju mi poveri plašeći se da me ne povredi svojom povredom… mene, koja samo slušam realnost koju on živi… navijam za njega jer mi je takav neobično iskustvo u poslu koji radim, poslu koji čini da misao ogrubi i emocija se kontroliše .
Ovaj momak mora da bude dobro…drugačije bi bilo nepravedno preko mere koju mogu da podnesem dok tražim smisao u sudbinama u kojima se smisao ponekad jako teško nalazi.
Putuj mirno, deda, dobar si posao napravio s unukom… mera njegovog bola je mera ljubavi koju si mu dao… a, proći će bol.
Vidimo se, Nemanja, andjeli s tobom na tvom putu.
Bićeš ti dobro… jer si dobar."
I nekako mi ružno to izgleda… i ne liči mi to na ljubav njenu izneverenu… da je bila ljubav prošla bi do sada i ona bi prebolela i nastavila dalje… vidim samo njeno od mržnje izmenjeno lice sad kad više nema smisla i čini mi se da bi, da nema tog čoveka, ova žena mrzela nekog ili nešto drugo, da je njena mržnja jedina večna kao mali, tragični “perpetuum mobile” koji sam sebe hrani i održava.
Jer provesti život i sve svoje dane, ograničen ljudski vek, slep za slike i boje oko sebe, je ne samo najbesmisleniji od svih besmislenih načina da se proživi život, nego i ruganje tvorcu, kosmosu, komegod koji je stvorio čoveka da živi, raste i uzme od života mnoge darove… i opet je to u svojoj biti agresija a ne ljubav koju ljudi prepoznaju odbijajući da učestvuju u tužnom igrokazu ove žene koji više nikoga ne interesuje.
I vidim, takodje, ne ljubav nego karikaturu ljubavi, kao na onim crtežima sa velikim nosem, ružnim mladežom ili bilo kojim prepoznatljivim, nesavršenim detaljem koji obeleži lice koje se pred tim detaljem potpuno izgubilo."
A onda se, možda, jednog dana pojavi ruka koja vam dobaci merdevine i vi se pomoću njih popnete gore i izadjete iz rupe na svetlost dana… sva je prilika da ćete mnogo voleti tu ruku i njenog vlasnika, snažno ćete se sa njim povezati i posle one tame iz koje ste izašli oči će vas boleti od dnevnog svetla i možda nećete videti dobro… jer izašli ste iz rupe… ako budete imali sreće, taj neko će biti dobar prema vama, a ako ne budete imali sreće, sutra ćete možda morati da se uspinjete da izadjete iz rupe u koju će vas taj čovek poslati.
Sva je prilika da razvijamo snažan odnos sa ljudima koji dodju posle nekih teških trenutaka u koje su nas neki drugi ljudi, uz našu pomoć, doveli… šta će se dalje dogadjati i koliko je lekovit taj spasilac, pokazaće vreme.
Stara dobra demodirana sreća, gospodin slučaj, čudo ili božja promisao ili, pak, ništa od toga, pomoći će nam ili odmoći bolje od najboljeg/najgoreg saveta koji smo mogli da dobijemo… ako nas Bog pogleda i nebo se smiluje… i to je ponekad najveća mudrost ma koliko mudri bili."
E, pa – pravda za ego!
Ego drži naše delove u celinu, nekada previše čvrsto steže ali drži,
ego je tu da napravimo granicu izmedju onih koji nas otimaju i koji placaju što lepo jednom reče jedan pesnik,
ego drži na odstojanju ljude i akcije kojima bi se poneseni sentimentalnošću prepustili,
kod najtežih duševnih bolesti ego se urušava,
ego nas podseća da smo prema sebi obavezni i da parče kože što nas obavija nije niko dužan da štiti osim nas samih,
ego znači da, kao u avionu, stavimo masku prvo sebi pa onda onom do nas ako ne ume,
ego nas drži u zdravoj ljubavi prema sebi koju često nemaju najbolji ali ljudi nasukani na tudje sprudove i hridi jer imaju urodjeni instinkt da sebe podrede nekom drugom dok im život ne postane osmatranje površine vode i motrenje na to da li se neko davi,
ego čini da se ljudi o svom zlu pozabave,
ego nas podseća da smo jedni, jedini, neponovljivi i da nismo za sporednu ulogu u sopstvenom životu,
ego je onaj zdrav deo nas koji nas diže iz mrtvih kad nas ubiju loši ljudi i loše okolnosti,
ego nas oporavlja a ne srce koje krvari,
ego je vojnik, nije pesnik, al puška dom čuva a ne pesma,
ego, to je zdrava ljubav prema sebi dok ljudi dolaze i odlaze iz naših života.
Pravda za ego, nije ego kriv… loše je kad nema ničeg osim ega, kad drugi ljudi ne postoje a ne kad smo mi na prvom mestu… i loše je kad nema srca i kad samo ego ostane ali to je, već, nešto drugo.
Najčešće je prva stvar koju treba naučiti ljude kad dodju kod psihologa da se sete sebe i postave zdrave prioritete jer većina problema im često dolazi od toga što su drugog postavili na prvo mesto: nevernog partnera, nezadovoljnog roditelja, nezahvalno dete.
… potreban je ego."
Svaka unutrašnja patnja čovekova ima, kada se do kraja razloži, zajednički koren u neprihvatanju sebe i onaj postojani , neprijateljski, tudj glas koji procenjuje, kritikuje, poredi, pa opet u krug… jer, šta su uvrede – poverovali ste lošem sudu o vama, i šta je rastanak – poverovali ste da niste vredni ljubavi, i svaki gubitak – verujete da ste ga zaslužili.
Potreban je samo switch u glavi… samo pritisnuti prekidač i sve gledati kroz najviše dobro za sebe… odlaze oni koji vas ne zaslužuju, vredjaju oni koji žele da povrede, odbacuju oni koji nisu vaša priča… samo jedan switch u glavi i odluka da ste dobri… potreban je samo dobar unutrašnji glas koji vas voli… meko, fino, stabilno, postojano, koji ne dopušta sumnju… i tražiti spolja iste takve glasove a ne skupljati one koji vas neće… i ne grčiti se da stanete na tudj dlan ili u tudju predstavu o lepom, dobrom, pametnom… nikako… znate li koliko ljudi ima, ko će svima valjati… samo se setiti da ste jedni jedinstveni dragoceni, da ste potomak onog spermatozoida koji je onomad stigao prvi.
Samo switch u glavi… pritisnuti prekidač i stalno proveravati njegov položaj… na dnevnom nivou… a naročito posle svakog kratkog spoja kad poiskaču osigurači."
Ako stalno zarad svog mira budete stavljali tudje interese ispred svojih i stalno budete igrali u tudjem a ne svom timu,
ako stalno budete razmišljali o tome kako se osećaju oni preko puta vas i oni koji vas povredjuju,
ako budete stalno i ponovo nalazili razloge da pravdate i razumete loše ophodjenje,
ako stalno i iznova pomerate svoje granice prema unutra žrtvujući svoju teritoriju,
ako zbog mira u kući stalno gutate onaj osećaj da nešto nije u redu i da ljudi dozvoljavaju sebi mnogo u odnosu sa vama, ako…
… bićete omiljeni i laki za saradnju, ali ako nastavite da to činite i to postane vaš „modus vivendi“ nećete ni primetiti da ste se našli u bazi piramide tudjih života, ugradjeni u postamente tudjih planova i uspeha, neko na koga laje svako kuče kome je, prosto, dosadno.
Ma kakav da ste čovek nekada morate zatalasati i biti teški, makar na silu, makar niste takav čovek, morate odbiti da razumete nešto što razumete jer ste prokleto napravljeni da vidite i razumete i drugu stranu, morate se ponašati suprotno svojoj pravoj prirodi i zategnuti i onda kad biste pustili jer u stvari znate da nije važno, morate napraviti dirigovanu krizu, podići prašinu, napraviti socijalni eksperiment, podići borbenu gotovost, prosto podignuti lovce i bombardere na par sati, na jedan dan, pokazati moć parade radi, podsećanja radi… morate reći „stop“ i kad vas, u stvari, baš briga, da biste pokazali ljudima gde im je mesto, da biste postavili granice koje sami nikada neće postaviti, da biste ih naučili poštovanju i korektnom odnosu, da biste zaštitili sebe od brutalnih upada u vaše.
Ako ste dobar čovek, ako ste tankoćutan čovek, ako vam je do takvih predstava najmanje stalo, baš tada morate to da uradite da bi na odstojanju zadržali hijene, one male stvorove koji kevću i kidišu ako im se samo učini da mogu, morate riknuti kao lav iako vam nije do toga… morate…. da bi zaštitili svoj svet, svoj mir u njemu, knjigu koju čitate dok vam sunce ulazi u sobu, kakao na stolu i onaj kolač sa kremom koji obožavate… jedine stvari do kojih vam je, ako ćemo pošteno, u tom trenutku zaista stalo."
Ali ne želim o tome sada… postoje u forenzičkoj psihologiji ili pravu, kako god, dve grube podele seksualnog zlostavljanja, inače, pa i seksualnog zlostavljanja dece… jedne se radnje svode na nedozvoljene polne radnje, odn.razne vidove seksualnog uznemirenja i neprimerenog erotizovanog ponašanja sa žrtvom druge se svode na obljubu, silovanje… one su iako obe nedozvoljene, kažnjive i bolne, različite po svojoj radikalnosti… jasno je da su ove druge radikalnije.
Iz iskustva znam da su ljudi koji su na nepristojan način dodirivali dete oni koji tokom razgovora o tome sa vama gledaju pored vas, u pod, sa strane, ne gledaju vas u oči… stide se, sramota ih je što je njihova mračna tajna vidljiva vama, okolini, što su izloženi na stub srama, što je urušena njihova slika o porodičnom čoveku, ocu, domaćinu, ujki… ovi drugi koji su silovali ili, pravnim rečnikom, obljubili dete gledaju vas u oči dok negiraju da su to radili, ne spuštaju pogled, radikalni su, direktni, brutalni i smeli i sada kao i tada… idu do kraja u svom pretvaranju kao onda kad su išli do kraja u stepenu u kome su seksualno zlostavljali dete… i gledaju vas u oči na direktan, agresivan način što u životinjstvom svetu neprekidno gledanje u oči i znači… pozivaju vas na borbu, negiraju da su išta uradili, ponavljaju to bez da spuste pogled… i da se vaš razgovor sa njima ne bi pretvorio u životinjsko odmeravanje snaga vi ste ti koji spustite pogled izmedju dve rečenice ali znate – pred vama je rodjeni zlostavljač, poremećaj ličnosti bez empatije, bez straha, krivice i svih tih, nazovimo ih ljudskih osećanja , koja bi ga da ih ima zaustavila u onome što je radio ili bi bar učinila da mu je sada neprijatno… ali, brutalan sada kao i tada, on je zbog toga ponosan, oseća se superiorno kao da nema delove koji bi mu samo smetali… a objektivno strah i krivica mogu da smetaju ali i čuvaju čovekovu ljudsku formu… ovi ljudi se osećaju dobro sa svojom mračnom stranom, zato izostaje sram.
Jer postoje ljudi potpuno neosetljivi na nečiju patnju (kao što neko ne raspoznaje boje), ljudi sa kojima nema razgovora i oni mogu biti vaši najbliži jer svi smo nečija deca, roditelji i rodjaci.
Gledanje u oči je moćno sredstvo za otkrivanje ali i sakrivanje istine zato oprezno sa onima koji vas netremice gledaju u oči… možda žele vašu dušu, možda žele poverenje… a možda i oba."
Jer vaše je dobro – dobro za vas, a njegovo za njega i ne trebamo svi iste stvari da bi bili sretni."
Gledam šta je ono o čemu ne govore, u nerečenom je istina… posmatram živote koje ljudi žive da bih znala kako se osećaju, da bih znala kako su do tog načina života stigli i gde ih je put dalje mogao da vodi… rečima dajem ono nešto malo neophodne pažnje jer rečima se grubo sporazumevamo, otkrivamo i sakrivamo ali, reči su precenjene… one su samo beton kojim su ljudi zalivali nuklearne reaktore svoje duše posle havarije da spreče ekološku katastrofu… manje ili više uspešno… neke reči, prosto, moraju lebdeti u prostoru dok posmatram ljudska lica (jedan moj profesor kaže da ljudi posle odredjenih godina imaju lica koja zaslužuju), dok osećam osećanja, slušam biografije, osluškujem ono što muči ljude a što često nije ono na šta se žale i zbog čega su došli… smeta mi što sada u vreme pandemije ljudi nose maske jer – važne su oči, ali onaj izraz oko usana govori o tome kako su razrešili ono što nose u očima… jesu li ustuknuli, ogrubeli, postali mrzovoljni ili su prikupili svu raspoloživu volju i krenuli da porobe svet… zato ih zamolim da nakratko skinu masku, skinem i ja svoju, da se upoznamo u tih par trenutaka, drugačije nema smisla.
I kad kaže čovek „čuvala me baba“ ja vidim nedostaju roditelji iako ih je možda bilo… ili „imao sam strica, dobrog…“, ja čujem da je neka muka naterala dete da preskoči prve do sebe i ode dalje… i kaže žena „muž voli da popije“ ja znam da sama nosi kuću i strepi od njegovog dolaska… ništa nije tako neizvesno kao povratak pijanca kući… i kaže devojka “hoću da mu pomognem” ja vidim spasioca koji izbegava da se o svom zlu pozabavi… ili “bila sam promiskuitetna” i znam ne voli sebe jer se daje dzabe i onome ko bi u pola cene da je uzme.
Reči samo služe da omoguće razgovor koji se nevidljiv vodi ispod izrečenog dok se ljudi stvarno upoznaju i otkrivaju kroz ono što ćute i ne znaju da znaju."
dobre i loše…
neminovne…
nekad udju u naš život razvalivši vrata, nekad neprimetno, kroz onaj mali prostor ispod vrata dok su zatvorena i primetimo ih kasno…
loše je što ne možemo zadržati sretne trenutke jer će proći, dobro je što i loše stvari prodju mada o tome ne mislimo kad nam se dogadjaju…
neki ljudi vole promene do mere da ne trpe izvesnost, zovu to monotonijom, neki, pak, drugi pretrnu kad samo čuju da im kažu „imam novosti za tebe“… zavisno od prethodnih iskustava i amortizacije materijala…
ljudi koji mirno žive vole promene, to im deluje eksluzivno, ne boje se, ovi drugi bi posle svega samo seli na travu ili gledali u neku vodu satima jer im je promena preko glave, najčešće nagore… interesantno je da jedni drugima zavide, prvi maštaju o uzbudjenju, drugi o smirenju, ali ipak žive svoje izbore.
Sretno udane žene bi nemir, konjanika na šarcu da ih stavi na konja iza sebe i odvede u noć, da im izmakne tlo pod nogama… one druge bi samo da tlo prestane da se ljulja, htele bi mirnu noć, bez konjanika, bez šarca, bez ičega ako može, samo mir i mesečinu… prve nesvesne koliko su privilegovane i zašticene, druge nesvesne u kojoj su tački svog života izabrale crvenu pilulu umesto zelene.
I svi smo kao razmažena deca uverena da neko ima veće parče torte, bolji život, da se nama najgore zalomilo… a istina je da smo samo različito igrali s kartama koje smo dobili.
Nešto je do karata, nešto do igrača.
I uvek smo napravili izbor koji nam je bliži… ma koliko da nam sada nedostaje onaj drugi."
© 2021 Tanjin Blog
Ostavite odgovor