Ima nečega u noći što menja ljude… noću kad legnemo, kad zgasnu svetla i utihnu glasovi spolja,  tada progovore  naši unutrašnji glasovi,  probude se naše utvare i demoni koji samo tada dolaze…  noću se i najhrabriji plaše i strepe, noć potpaljuje unutrašnji pakao svakoga od nas i brusi tugu i strahove… izoštrava ih do  mere koja nas pretvara u bolno klupko misli uplašeno od sutrašnjeg i svih dana posle njega… i nema veze ko je pored nas – noću smo sami,  u sopstvenom  lošem društvu od  koga danju uspešno bežimo… noću dolaze oni koji viču da ne znamo, da ne možemo, da nema svrhe, da ništa nije kako treba i ko zna kako će tek biti… a onda, kad nebo počne da gubi crnilo, zabele se i iz mraka izrone predmeti u sobi, sva se noćašnja muka koju je mrak stvorio raspline  kao da je nikad nije bilo, osvetli se soba ali i mračni delovi naše duše,  mi otresemo noćne strahove od sebe, ustanemo hitro kao posle pada u praznoj ulici,  sretni što nas niko nije video… jutro rastopi sve strahove i nestane  onaj uplašeni  čovek  od noćas.

Dobro je što sviće u pravo vreme.