Ne zavidite mudrima na njihovom znanju. Svako zrno njihove mudrosti plaćeno je njihovim živim tkivom, bolom koji ih nije ubio, patnjom kroz koju su prošli i izašli iz nje ne razbolevši se telesno ili ne poludevši. Sreća je znati tek koliko je potrebno i ona je posledica zaštite, božanske ili ovozemaljske. Mudri je nisu imali. Njihov je krst bio da otvore ona zadnja vrata u bajkama, koja se ne otvaraju i koja se drže pod ključem. A činili su to jer prethodna vrata nisu nudila izlaz iz mračnih hodnika u kojima su se našli. Nalazili su izlaz jer su morali da ga nadju. Bili su osudjeni da postanu mudri.
Ne biti mudar znači sretne okolnosti u kojima neko ispred nas sklanja prepreke pre nego u njih udarimo, pre nego nas povrede, kao kad majka diže van domašaja deteta svaki opasan predmet ili nam u igri “ćorave bake” prijatelj sklanja stolicu koja bi nas spotakla oslobodivši nam prostor da se krećemo lako.
Mudri kao da nisu imali takav blagoslov. Da li je mudrost vredna tog puta koji se samo u samoći prelazi?
Ne zavidite mudrima na njihovom znanju. Vas bi možda ubilo.
Ostavite odgovor