Velika je naša zabluda kada mislimo da ćemo nekoga promeniti i da smo mi ti koji mogu da u nekom pokrenu potencijal da prestane da se, na primer u vezi, ponaša na isti način…velika je to iluzija i ide iz našeg ega kad precenimo sebe misleći da smo bolji, da smo drugačiji, da možemo ono što nikome pre nas nije pošlo za rukom, da ćemo smiriti lutalicu, umiriti besnog…možda i jesmo bolji i drugačiji ali je čovek preko puta nas taj koji jeste i koji je bio i sasvim je sigurno da će se i sa nama ponašati kao i sa onima pre nas: da će biti ljubomoran ako je to ranije bio i to nema veze sa tim koliko smo mi ili nismo lepi, koliko se mi trudimo da budemo dostupni i ne provociramo nesigurnost..da će biti nasilan ako je ranije bio i da mu ruka sama refleksno krene ka nečijem licu ako je stvorio obrazac da tako reaguje na konflikt…da će varati ako je varanju sklon i da to nema veze s ljubavlju koju za nas oseća…jer ne menjamo mi ljude, oni se menjaju ili ne menjaju sami, ako požele, ako prepoznaju, ako porastu…i to ne revolucijom nego evolucijom, ne svesnom odlukom o promeni nego nekim dubljim unutrašnjim tokovima koji se kao reka ponornica odjednom pojave na površini i vidimo – čovek se promenio. Ali pretpostaviti da mi možemo da upravljamo takvim tokovima je, zaista, precenjena ideja o sopstvenoj moći koja ide iz naše želje da dva i dva nisu četiri a jesu i uvek će biti jer ne stvaramo mi matematiku – ona je starija od nas… a kao što postoje oni koji uvek varaju, oni koji uvek sumnjaju, oni koji sukobe uvek rešavaju agresijom, tako postoje i oni koji bi da stalno nešto i nekog popravljaju, da ulažu u stvari sumnjive vrednosti a onda se nadaju najboljem što je ravno katastrofi.
I ako već ne možemo uticati na drugu stranu i ako znamo da su neke osnovne crte njenog karaktera tu nezavisno od nas, možemo uticati na ovu, našu stranu…i menjati sebe…ili možda ne možemo… jer smo i mi u svojim obrascima popravljača koje toliko ne možemo promeniti da nam se čini da ćemo lakše promeniti tudje…a to je slatka i zavodljiva, moćna i vrlo opojna iluzija od koje se posle dugo, dugo oporavljamo…jer orao leti a petao kukuriče i ne videti tu razliku i očekivati od to dvoje da ne budu ono što jesu, dok slede svoju prirodu, predstavlja grubo vredjanje sopstvene inteligencije koje ne može proći nekažnjeno.
Ostavite odgovor