Sve je, zapravo, uvek lično. Svaki nov odnos, svaki susret nas podseca na neki koji već imamo u iskustvu i, kao takav,  nikad nije čist i oslobodjen naših prethodnih susreta, utisaka. Novi ljudi koji ulaze u naše živote, na poslu, u prijateljstvu, ljubavi uvek su označeni prethodnim iskustvom koje imamo s nekim ko se možda zove kao on, ili je njegovih godina, ili „isto tako nosi pundju“, ili je iz tog kraja. Nužno krećemo s predrasudama, ne volimo starije žene ako liče na majku s kojom „nikako na zelenu granu“, plavuše ako nas je muž zbog takve ostavio, čoveka koji čuva mačku zbog ludog komšije iz zgrade koji ih ima deset u stanu. Sve je lično i svaka interakcija je zasnovana na temeljima starih doživljaja i ličnog osećanja,  dobrog ili lošeg raspoloženja čoveka, njegove prirode, trenutnih misli i dešavanja od malopre, onog što ga okupira i sa čim se budi zadnjih dana ili tog jutra.

Sve je lično, ljudi smo, subjektivni, slabi, krvavi ispod kože i kad to znamo ne bi trebalo da nam remete ravnotežu sitni dnevni dogadjaji, nerazumna neprijateljstva koja, osećamo, ničim nismo zaslužili, neobjašnjiva mržnja prema nekom koga vidimo prvi put. Poznajemo se već, kroz prethodne  likove iz života, ovog ili nekog mnogo pre ovog.

I velika je istina u onome što kažu „kad se osetiš loše zapitaj se da li će ti  to biti važno za pet godina i onda vidi da li je vredno tvoje brige“.