Šta god mi o sebi mislili – ljudi će u to poverovati… i kupiće nas po ceni koju odredimo sami… platiće nas, ne onoliko koliko vredimo nego, onoliko koliko smo odredili da vredimo… i zato treba hrabro tražiti mnogo… i biti spreman da će mnogi proći pored nas i zaključiti […]

Dugo sam u ovom poslu i sasvim sam sigurna u jednu stvar – preko puta nas je uvek smrtan čovek kao što smo i mi sami… sa svojim slabostima, strahovima, promašajima, ulicama u kojima je zalutao, ljudima koji su ga povredili… samo što vi znate svoj put a njegov ne… […]

„I u najgorem čoveku ima nešto dobro što se može voleti…“ … ima, verovatno, ali možda ne treba insistirati na tome… umori se čovek od takvih putovanja pa posle njih teško ponovo kreće na put… i možda je pametnije ne tražiti zlatno zrno u blatnjavom parčetu zemlje sem ako vam […]

Sve su nas pogrešno učili… i koliko god da je u detinjstvu bilo neophodno prilagoditi se, jer to je osnova socijalizacije, odraslo doba bi trebalo da nam da dozvolu da budemo svoji, drugačiji, autentični, neponovljivi… jer jesmo… sa svim svojim nesavršenostima, jer i to smo – nesavršeni. Poznajem puno teških, […]

Kaže meni moj dobar prijatelj, govoreći o ženi u koju je zaljubljen, „ona nije ono što volim kod žene, ona ima loš karakter i uopšte ne znam zašto sam toliko zaljubljen, nikad nisam tako zamišljao ženu“… Ona nije ono što voli a on ipak voli… da li je to nelogično, […]

Strahovi naši… koji nas parališu, uznemiravaju, ograničavaju…trebalo bi da se pri susretu, umesto da kažemo “zdravo, kako si”, pozdravimo sa “ne plaši se, ne brini toliko”… a svako će, već, znati koji je njegov strah. Zato – ne plaši se: aviona, lifta, visine, pauka, da si smešan, da si glup, […]

Nismo nepogrešivi i nismo sveznajući… ponekad, zbog želje ili iluzije, ne vidimo gde nas vodi put kojim smo krenuli… zato svako mora da ima nekog ko sme i može da mu kaže, iskreno, kad ne radi nešto kako treba, kad treba da nešto kod sebe koriguje, kad greši, kad srlja, […]