I ma koga u životu sretali, u ma koje ruho on bio odeven, i bio on bankar koji vam odobrava kredit ili pilot koji vas vozi s jednog na drugi kraj sveta, bio on vaš profesor ili Kazanova koga očekujete da ćete vi zaustaviti, bio on fudbaler koga bi da oponašate ili manekenka kojoj se divite, učitelj koga se sećate ili profesor koga se plašite, ili onaj glavni čovek s kojim se vidjate na razgovoru za posao, bio on policajac koji vam piše kaznu jer ste prekoračili brzinu ili vaš sopstveni otac, bio on vaš šef ili zaposleni… ma ko on bio u svojoj socijalnoj ulozi u kojoj ga srećete – on je vodjen detetom u sebi… ono je nevidljivi vlasnik njegove energije, njegovih snova, načina na koji ćuti i govori, načina na koji odlučuje i voli, načina na koji bira i odbacuje… dete u odelu, korporativno dete, dete u uniformi ili dresu, u zavodljivoj haljini ili pantalonama na crtu… kod njega su ključevi od tog čoveka… dajte detetu to što mu treba i imate čoveka celog… detetu koje se ne vidi a koje je možda bilo: voljeno – nevoljeno, uplašeno – hrabro, maženo – zapostavljeno, vidljivo – nevidljivo, centar sveta – daleka periferija, sigurno – nesigurno, koje je grizlo svoje nokte ili tudje živce, koje je padalo i pokušavalo – padalo i odustajalo, učestvovalo u igri – gledalo sa strane, mislilo ili delalo, plakalo ili ćutalo… dete koje je nekad odlučilo da zbog nečega treba da bude: lepo ili pametno, može i oba, da piše kazne ili odobrava kredite, da pije ili završi u zatvoru, da rodi tri deteta ili možda nijedno, da mnogo voli i izgubi svaki put ili da zavede i ostavi svakog… dete koje će leteti na Mesec ili dete koje će ostati sa rodteljima u svojoj pedesetoj, dete koje će lečiti ljude, lekom ili rečima… dete pesnik i dete alpinista… dete koje će ostariti u svom mestu ili samo lagano, daleko odšetati ne primetivši da se udaljilo… ili možda pobeći odatle, od sebe – svog deteta… ne pobegavši nikad.
… jer ma šta mislili uvek stvarno želimo ono što smo želeli kad smo bili mali… i sprovodimo odluke davno donesene, možda čak i na noši… i one donesene iza kuće, i one iz ormara ili spavaće sobe roditelja, u trenutku ili nakon dužeg vremena (detetu je svako vreme dugo), dobre ili pogubne po nas, odluku hoćemo li pobediti ili izgubiti u životnoj igri… hoćemo li biti psiholog ili pacijent, kriminalac ili sudija… samo je druga strana stola u pitanju.
Ne plaši se nikog preko puta sebe. Svoje dete poznaješ – njegovo ne, ali je tu, samo ga ne vidš kao ni on tvoje. Svi smo porasli i obukli se u neku ulogu, radimo neki posao, živimo život i važni smo manje-više nekome, zbog nečega, što mu od nas treba. Oslušni dete u sebi i sagovorniku, prijatelju, partneru i daj mu ono što traži… ako vam se deca slažu.
Namiri dete i – imaš čoveka… nahrani malo i nevidljivo dete, nerazumno i svo od osećanja, ali ono je glavno i sva moć je kod njega
Kod deteta tudjeg i deteta tvog.
Ostavite odgovor