Pre nego nekoga “optužimo da je pacijent“ i fokusiramo se na neke manjkavosti u njegovom ispoljavanju, treba se setiti da su životne priče nekih ljudi takve da je podvig da uopšte hodaju na svojim nogama, ustanu svako jutro i umešaju se medju svet. Neki ljudi imaju živote u kojima izgleda kao da je sudbina odabrala da testira šta sve živ čovek može da izdrži i ostane u ringu. I svako prilagodjavanje na život i ljude takvog čoveka mnogo je veći uspeh od onoga odraslog i živelog u „mekim perinama“ kao što je dinar siromaha veći od sto dinara bogatog čoveka. Lako je davati, i moći, i ploviti kad imaš… porodicu, podršku, novac, šansu, povoljan vetar, dobar brod… tople oči koje te prate, i vole, i navijaju za tebe, i misle da si poseban… nečije oči koje osvetljavaju svaki mračan put kojim ćeš se sutra možda kretati… imaš dobre karte, ostalo je do tvoje veštine. Ali, krenuti iz podruma na vrh, boriti se prvo da preživiš loše okolnosti i izadješ na svetlost… ozbiljan je to posao… i različito ljudi izlaze iz toga.
Neki se prekale kao čelik u onoj staroj knjizi, i budu ljudi, i kompenzuju napornim radom taj početni osnovni deficit, i ne izgube viziju… i ostane im unutrašnjeg svetla za ljude oko sebe… i topline, i razuma, i zdravlja… i ostane im duša, ono jezgro u duši – zlatno i sjajno, otporno i zaštićeno, netaknuto od crnila kroz koje su prošli bez da ih je trajno osakatilo… izadju zlatni i čisti iz blata što je mnogo veći stepen čistoće nego da nisu kroz blato ni prošli… to daje trajan imunitet… sačuvalo ih je njihovo zlatno jezgro… i budu mudri, i budu dobri, jer znaju, jer se sećaju i nijihovi saveti nisu dogma, plaćeni su „opranim eritrocitima“… znaju o čemu pričaju i kako se preživljava… dobri, topli, mudri, zdravi, iskusni dragi ljudi.
… a neki drugi izadju puni ružnih ožiljaka koje nisu zalečili… u mržnji i destrukciji na koju, zbog svoje nesreće, misle da imaju pravo… ogorčeni na sve meke dušeke ovog sveta u kojima su neki drugi spavali… ljuti, trajno ljuti na ceo svet… definitivno posvadjani sa svakim čovekom koga će sresti na putu… konfliktni u startu, mrzovoljni, besni, ljuti kao ona“ neovoljena deca“ koja se bude namrštena i takva su ceo dan… i ništa ih ne može otopliti i niko im ne može valjati… ljuti u startu, pre starta… puni zelenila koje stalno traži povod da se na nekog izlije makar on bio čisto dobro… neki drugi čovek, mladunče neke životinje, drvo u parku ili klupa… bilo šta što služi lepoti i dobroti u svetu kako ga oni vide.
I nema pomoći za onog ko je ne traži. I to zdravo jezgro, sjajno i toplo ako ga je bilo i ostalo u čoveku… za njega se treba uhvatiti kad pomažete… ono je vaš sagovornik i saveznik… to dobro u ljudskom biću… sećanje deteta na čašu vode koju mu je nepoznata starica dodala iz dvorišta da ne ide kući… ili šaku trešanja koju nije tražilo a jele su mu se… ili na učiteljicu koja ga je zadržala da toplo pita je l sve u redu… ti mali sitni znaci pomoći na putu koji prave i čuvaju zlatno jezgro s koga nekad samo treba obrisati prašinu. Tamo gde ga nema – nema ničega, i tu čovek ne stanuje, i teško je pomoći i zagrejati nezagrevivog… nema svetlosti u onome ko je svetlost davno zaboravio ako ju je ikad i imao.
Nema tu sreće.