Jednog dana ostavićeš sve knjige koje kompulsivno čitaš tražeći odgovore na pitanja svoje duše… svaka će te knjiga, svaki mudar tekst približiti odgovorima za kojima tragaš ali ih tamo nećeš naći… i bežaćeš od odgovora tražeći ih dok ih ne potražiš na pravom mestu, ili dok oni ne potraže tebe i sretnete se kad, na trenutak, ostaviš sva tudja iskustva, tako poznata, tako nalik tvojoj priči a ipak drugačija… u nekim sitnim/ krupnim detaljima koji su odredili tvoj put… i naći ćete se kad se umoriš od čitanja ili usporiš pa te duša stigne, kad „svojim se jadom pozabaviš“, kad ostaviš sve tudje i otvoriš stranice koje je tvoj život napisao, u tvojoj glavi, u tvom osećaju ili ih, možda, otvori vetar i biće ti jasno zašto je bilo kako je bilo ali tek kad pogledaš unazad… unapred se ništa ne vidi i nema puta… videćeš kako je sudbina tkala predivo tvoje priče i zašto ti ljudi, i ti dogadjaji, i ta odugovlačenja, i šta se to čekalo i koga je čekalo i samo ćeš znati osećajem jer um radja varke i njemu ne možeš verovati… samo ćeš se umiriti i bez da pokušavaš, bez da razmišljaš, bez da mučiš namučeni um mišljenjem i oči čitanjem, doći će ti odgovor u svest i samo ćeš znati… kad mu dodje vreme, kad sazri, ako sazri… ako sazriš da shvatiš da stvari dolaze u svoje vreme a ne u tvoje vreme, da ništa ne znaš jer ne vidiš celu sliku i nisi ti kriv jer sliku čine i budući delovi koji su uvek nevidljivi … i da li je to mudrost, ili zrelost, ili starost, ili blagoslov, ili samo koncentrat svega što si čitao, doživeo, premišljao, prepoznavao koji je, odjednom, kao uobličena forma pao pred tvoje noge , nevažno ali uočićeš matricu tvog života po kojoj su dolazili i odlazili ljudi, i vezivno tkivo koje ih je spajalo iako se oni nisu znali medjusobno, i koje su im skrivene sličnosti ispod vidljivih razlika… i samo će ti biti jasno, na miran način, meko, neupadljivo… sve će samo da legne i neće to biti ona zadnja puzla… ne, biće to tema slike, ona koju nisi znao jer si samo sastavljao delove kako su nailazili a zapravo nisi znao šta treba da „ispadne“… e, pa, znaćeš i videćeš i – budi u miru sa tim jer biće ti lakše sad kad znaš šta treba da dobiješ da pametnije redjaš sledeće delove i manje grešiš i imaš vere u onog ko je celu sliku video pre tebe… jer ju je on naslikao.
Tanjin Blog
Tatjana Milenković
kad mislimo da se neko promenio
tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
Kako ćeš znati da si stvarno izlečen?
tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
pustite ljude koji su pustili vas
tanjinblog.com
heroji su žrtve koje su odlučile da prestanu to da budu
tanjinblog.com
Ponekad su ljudi samo strašno usamljeni
tanjinblog.com
Problem displaying Facebook posts. Backup cache in use.
Click to show error
A ja – ne mislim ništa loše ni o kakvoj ljudskoj slabosti jer sam davno svoje prihvatila… i nije mi posao da sudim ljudima i njhovim slabostima jer je jedina razlika izmedju onih sa slabostima i onih bez njih što za slabosti ovih drugih ne znamo ili nam nisu rekli… jedina… i nema svetaca na zemlji… ako bi se neko za takvog izdavao veća je šansa da je gori od najgoreg sa kim se uporedjuje… dugo sam u ovom poslu i navijam za ljude i kad greše i kad su slabi… nije iskren razgovor sa psihologom intervju za posao gde se predstavljamo kao super heroji… više je ispovest čoveka i nismo tu da mu sudimo već da ga shvatimo i da podsetimo i sebe i njega da smo svi pod kožom krvavi i od istog tkanja kao što to odlično znaju radnici u hitnoj pomoći… i što je veća „sramota“ koju mi neko o sebi poveri ja znam da je naš susret autentičniji i lekovitiji jer se takvim činom ogoljavanja, vadeći iz emocionalnih dzepova i svoj zadnji preostali „krupni sitniš“ – “evo ti ovo, i ovo, i ovo“, čovek rasterećuje i tada ja znam da mi veruje i da smo na dobrom putu gde on vozi, ja sam suvozač… kao u auto školi… i nijedna žena koja je virtuelnom nepostojećem a tako željenom ljubavniku negde u Nigeriji dala celu uštedjevinu nadajući se zrnu ljubavi iz svoje samačke sobe i nakon toga bila blokirana… i nijedna preljubnica koja se zaljubila u kog nije smela i zbog toga uradila šta se ne radi… i nijedna žena kojoj je laknulo kad je muž tiranin umro i kad se spasila… i nijedna majka koja različito voli svoju decu… nije neko kome ću suditi ma koliko sudjenje bilo zavodljivo i u ljudskoj prirodi, ma kako se u njega lako skliznulo… sve je za ljude… svako osećanje… ako baš ne možemo da nešto prihvatimo treba da to pustimo da prodje pored nas bez da ga bojimo svojim stavom.
I često je najlekovitije, što možemo učiniti za čoveka, saslušati ono čega se najviše stidi bez osude, ono čega se najviše boji bez straha i pokazati svojim prihvatanjem da nije strašno, da je u redu, da to ne oseća samo on, da je sve ljudski i da se ništa od svega nije desilo samo njemu i da su i drugi ljudi prošli kroz slično makar on o tome ništa ne zna i ne pretpostavlja.
Nećeš tako što ćeš u susretu sa tim čovekom ili njemu sličnim reagovati odolevši iskušenju… nećeš tako što ćeš ovaj put pobediti svoje demone… nećeš tako što češ stegnuti srce i pobeći u suprotnom smeru od objekta svoje žudnje… nećeš… znaćeš tako, i samo tako, što ćeš pri susretu sa tim čovekom, ili tim tipom čoveka na koga si ranije reagovao, ostati potpuno ravan… bez da sebe kontrolišeš jer neće biti ništa za kontrolisati… nećeš se izboriti sa svojim demonima jer neće biti demona za boriti se s njima… bićeš miran, kao voda, bez ikakve reakcije u telu… možda ćeš razumom prepoznati nekadašnju opasnost, možda čak ni to.
To je prava imunizacija koju samo preležana bolest, od koje umalo nisi umro, ostavlja.
P.S. Empate i spasioci svih vrsta, profesionalni i oni iz hobija da pročitaju ovo još jednom. Kraj je kad vi odlučite.
P.S.Olistalo žbunje može biti sve što nam zaklanja pogled, a maltezer može biti sve što nas pokreće u odredjenom smeru… neko očekivanje, navika, strah, porok, nužda il, prosto, neka druga životinja :).
Ali, nastranu sve što kao psiholog znam o toksičnim vezama… ljudski se pitam, da li je svaka loša veza koju neugledna sama žena od pedeset godina ima, u svetu gde su lepotice same ili u lošim vezama, toksična ili je samo nekakva loša veza… nešto što najviše i jedino liči na ljubav u njenom samotarskom, kuća-posao, životu sa majkom od osamdeset godina koja bi da je njena ćerka negde s nekim srećna i udata … da li bi ona, da ju je poželeo bolji, izabrala ovakvog čoveka, da li bi htela njega da je još neko stajao u redu ispred njenih vrata, da li ona bira toksične partnere ili samo bira nekog partnera da ne bude sama… kao što neki fakulteti nemaju prijemne ispite već prime svakog ko hoće da studira ili firme kojima se jedan čovek javi na posao prime njega… i niko tu nije toksičan, prosto, zakon ponude i potražnje… da li ona možda ne želi nekog ko je sa njom loš nego samo želi da bude u paru… onako kao sav svet gledano očima neugledne izolovane žene iz samoće njene devojačke sobe koju je na sve načine, sem lokacijski, prerasla… da li samo želi da i ona ima nekog, da se grle, pričaju, pa ako se, uz to, malo i vređaju, ne mari… da li ona ne bira neurotično partnera nego samo bira nešto najpribližnije ljubavi što može da dohvati, da li samo ne želi da bude sama a nema boljeg… „kad nema kiše dobar je i grad“… grad u liku besposlenog zavisnika u zrelim godinama koji je tretira loše „ali ne fizički“ i vrlo kvalitetno uzima njen novac jer mu ga niko drugi ne daje a mora da puši.
Treba biti milostiv u postavljanju dijagnoza i etiketa… Ponekad se samo radi o tome da su ljudi, jednostavno, sami preko mere koju mogu da podnesu ma kako to psiholozi zvali.
© 2024 Tanjin Blog
Ostavite odgovor