Tanjin Blog
Tatjana Milenković
Piše Dr sc med Tatjana Milenković, spec.kliničke psihologije i sudski veštak tanjinblog.com tanjinblog.com
Oni što se vraćaju možda samo navraćaju ili stranac u noći
tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
ko smo mi zaista, “zna li se nešto”
tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
TanjinBlog
ako stvarno imate oči da vidite čisto dobro u pogledu psa… savršenstvo u ukusu jagode i mirisu ruže… lepotu u zvuku trube koji čini da osećate da lebdite…
ako stvarno imate oči da prepoznate dubinu neba i veličanstvenost oluje… lepotu dramatičnih tonova tanga… blagoslov u ispijanju kafe u tišini sa bliskim čovekom…
ako stvarno imate oči da prepoznate savršenstvo u svetu iza sve nesavršenosti na prvi pogled… da vidite večnost u trenutku… ako imate moć da razumete da je sve kako treba, da će sve doći i proći a nebo ostati
ali, ako stvarno imate oči da vidite lepotu u svetu oko sebe i kad izgleda da nema mnogo razloga za to…
ako stvarno imate oči – niko vam ne može nauditi trajno, ni pogrešni ljudi, ni susreti, ni loši dani, ni godine jer videćete lepotu veću od svake nesreće i mudrost iznad svakog bezumlja, prepoznaćete čudo u običnim stvarima i bićete zahvalni što imate takve oči jer će vas one čuvati od dubokog očaja koji često obuzima one koji nemaju tu sreću.
Zašto je ljubav tako krhka, oročenog trajanja, zašto se ljubavnici rastaju… zašto ono što je ličilo na obožavanje postaje udaljavanje, hladnoća, bol i mržnja… zašto nestanu reči, zašto tišina kao korov prekrije prostor… jer smo zamenili zaljubljenost i ljubav… zato jer je govor tela urlanje a govor duše prigušeni šapat, kao kod suflera u pozorištu a mi smo bili glumci sigurni da znamo tekst, nismo slušali šapat ispod pozorišnih dasaka… zato jer su potrebe tela glasne, traže hitno zadovoljenje a dušu, koja bi stidljivo da nešto kaže, niko nije čuo… telo nije previše selektivno… muškarac i žena… priroda se pobrinula za to… duša je, pak, selekcija lično i naći duši par je ozbiljan i mukotrpan posao koji se izbegava jer ozbiljan napor nije u našoj prirodi, mi bismo sve, sad i ovde… i kada ono što je ličilo na ljubav, a bio je zanos tela, prodje, šapat duše postaje gundjanje, mrzovolja, osećaj da smo se s nekim zaglavili, da smo prevareni, a često smo sami sebe prevarili, žureći… trčeći ka onom što je ličilo na ljubav dok je duša ostala sa džemperom u ruci ako zahladni a nismo je čuli, istrgli smo se kao veselo dete u parku… sad nas boli ko odrasle ljude… i ništa nam nije dobro, i vičemo jedno na drugo jer, neko reče, “duše su udaljene pa se ljudi ne čuju” … dušu treba čuti, njome treba birati, nju pitati… voleti onog s kim ti je lako, s kojim sve može, s kojim teče, ko ti je udoban… a onda, kad duša završi procenu pozvati telo na pir… do tada neka sedi i čeka jer ono nije pametno i ne zna da proceni… i jer se i oboje sećate kako je bilo prošli put kad je ono biralo prvo a duša stigla mnogo meseci kasnije.
Zato, neka prva ide duša.
Razumem ja to… da se u Luvr ide svakog dana ne bi se plaćala ulaznica i ne bi to bio doživljaj… retkost je ono što daje posebnost… i osećaj da si izabrana ti… izabrana za jedno veče, istina, ali ko se bavi tim detaljima ako mu to veče kažu da je poseban, da samo njemu mogu da kažu ko su oni stvarno i kako samo oni imaju pravo na ekskluzivni intervju s njima o njihovom životu… u par sati mesečno.
Oh, mladosti, kolevko svih iluzija… ona vidi da se on njoj stalno vraća – ja vidim da navraća… usamljeni kauboj sa završenom srednjom elektrotehničkom školom, nezavisni distributer kradene italijanske robe sa oreolom stranca u noći… ali njenu žudnju i čežnju, njenu bajku nije moguće brutalno prekinuti ikakvom intervencijom… nije nikako… jer je njena priča svetlucava, od sjajnih kamenčića i zvezdane prašine… jer niko nije tako slep kao onaj koji neće da vidi, jer nemam adekvatnu zamenu da joj ponudim dok je skidam sa droge na koju je navučena, jer ona ni neće da se skine… ona hoće da sa mnom podeli uzbudjenje oko svoje ljubavne priče, posebne i vanredne… sa mnom, objektivnim ( brutalnim i hladnim) posmatračem koji bi, sada, trebalo da saseče njen devojački duh i ugasi ovaj žar u očima kojem svedočim… nije ona po to došla… niko ne dolazi po to i ne možete akutno zaljubljenom čoveku reći „to nije to, nije dobro za tebe“, ne možete mu, mehanički, oduzeti najuzbudljiviji deo života… možete probati, ali je to ravno tome da nekom kažete „ne sekiraj se“ ili „ne misli o tome“ ili neku sličnu besmislicu, opšte mesto koje nema veze sa životom jer nema čovek prijemnike za signale te frekvencije koji mu prave krčanje u umu, i stomaku, i snovima kratke upotrebne vrednosti… i, pošteno, ko bi želeo da se iz tog sna probudi… ko bi trebalo da bude ona majka koja uspavanoj ćerki, koja sanja sebe i Arapina na konju koji ju je upravo oteo iz karavana u pustinji, vikne ulazeći u sobu „hajde, danas čistimo tvoju sobu, dosta spavanja“.
Ne ide to… treba vremena da iživimo neka svoja stanja i naučimo, da obolimo i prebolimo… tako se stiče trajan imunitet na sve buduće posebne i manje posebne ponoćne kauboje što nas se sete jednom mesečno… najviše što možemo je pomoći sazrevanje i da neko sam shvati realnost, da iz toga krene transformacija, da poveruje da se može biti ekskluzivan i u manje eksluzivnoj priči… ali stvari traže vreme i „sve u svoje vreme“ rekli su pametniji.
Polako i samo budi uz čoveka koji raste, dok skida košuljicu koju je prerastao bivajući jedno vreme tako bez stare, a bez nove koju još nije dobio, jako, jako osetljiv na spoljne uticaje.
Ne može se ubrzati sazrevanje ni jabuke, ni čoveka.
Dodju tako dani, nameste zvezde il okolnosti, da upoznate ljude koje ste godinama znali a niste ih poznavali… jer reći ću jeretičku misao za nekog ko se bavi mojim poslom, ljude je nemoguće poznavati… možete ih samo znati… i svako ko misli da može sa sigurnošću predvideti nečije ponašanje je ne neko ko je dobar poznavalac ljudi već neko ko je nekritičan čovek, nesvestan svojih ograničenja i zabluda… iz čoveka uronjenog u strah ili bol možete istisnuti oku nevidljive stvari… uplašite čoveka da će ostati bez nečeg što mu znači, ljudima znače različite stvari: životi najdražih, zdravlje, novac, moć, ili ga unesrećite, ostavite, izdajte, povredite, poništite na neki od milion kreativnih načina na koji ljudi unesrećuju ljude, to im bar znanje nikad nije manjkalo, i gledajte čudo… transformaciju lepotice u zver, aždaje u guštera, nekoga u nikoga i obratno… gledajte kako se pred vama, po ubrzanom postupku, odvija presvlačenje zmijske košuljice… bolno, nužno, zmiji neophodno, nešto što bi da može uradila bez svedoka al ovaj put ne može… to košta, vas košta, jer neke transformacije nisu za tudje oči i svedoci moraju biti likvidirani… samo jer su se zatekli u pogrešno vreme na pogrešnom mestu da vide šta nisu smeli.
I, na kraju, šta smo mi više… ono što smo češće il ono što smo povremeno… ni crni, ni beli, znam, al šta smo mi više… ono što izgleda jesmo ili ono što izgleda nismo?
I nije rešenje tamo gde ga kontrolori traže, dugo i na isti način… ne postoji savršen plan… to najbolje znaju oni što su ga imali pa završili iza rešetaka… rešenje nije u planu nego u veri… u sebe, u boga, kosmos, kako ko voli, ali u veri… u svesti o tome da je neko ružno vreme prošlo i da su svi slabi planovi u medjuvremenu uspešno doterivani na licu mesta, da su pukotine, koje su se bezobrazno pojavljale, sanirane i da je svaka akcija privedena kraju… vera je mistična reč koju su kontrolori izgubili možda pre nego su je i dobili… vera u bilo šta, ali vera.
Milost za sve control freakove… ne ljutite se na njih… mučeni su oni… zagrlite svog control freaka ili sebe ako ste control freak i ponavljajte mu da ga mnogo volite i da će sve biti dobro… to mu je nekad davno bilo potrebno, a nije dobio zato sad traži, meri, oduzima… rekli bi ljudi “petlja” kad neko nešto stalno krpi, sastavlja, pokušava.
© 2022 Tanjin Blog
Ostavite odgovor